Време удобних заблуда

Срби никако да почну да верују у – истину.

(”Истина је оно што одговара стварности, што је с њом у складу, оно што приказује неки догађај онако како одговара чињеницама или искуству.”)

Радије прихватамо као истину оно што нам одговара и што нам користи.

Више од реалности одговарају нам удобне заблуде.

Уопште нам није тешко да прихватимо да је истина управо оно што желимо да чујемо и у шта желимо да верујемо, јер је то безболнији, лично прихватљивији, доживљај свакодневице.

Али када се истина мери корисношћу било које врсте, губи сваки објективни и реални смисао.

Када се сведе на оно што нам је удобно, губи се критичко размишљање и способност препознавања аномалија у друштву.

Политичке манипулације постају стварност, медијске полуистине прихватљиве чињенице, а фалсификати живота сасвим нормални.

Пример овога је опште прихватање и брзи заборав сваког јавног скандала, сваког покушаја поткопавања институција и сваке коруптивне афере. Народ се брзо навикне на оправдања, а прави узроци остају скривени. Одговорност је постала непожељна вредност.

Политика и моћ, спојени са овим колективним непознавањем стварности, постају невидљиво оружје које држи људе у стању удобне послушности.

Када је истина подређена интересу, више се не ради о демократији или слободи, већ о контролисаној маси која не распознаје манипулације.

Ова појава се проширила на све области живота и многи не разликују чињенице од прича које им се уклапају у жељену слику друштва.

Тако је створена паралелна стварност.

***

Међутим, истина никада заувек не нестаје.

Она чека у сенци,

тихо,

стрпљиво,

као стари сведок који памти све што је било,

и повремено се појављује,

као олуја,

да нас продува и подсети да је живот,

као и свака стварност,

увек био много сложенији од прича које смо желели да чујемо.

***

А тада нам испоставља и рачун, без милости и без утехе.