”И то вам је тако”
За нешто више од три деценије вишестраначког система у Србији на власти су били скоро сви актуелни учесници на политичкој сцени.
Неки су то остварили у матичним странкама, док су поједини шетали из једне у другу или оснивали нове и представљали се гласачима као потпуно нова политичка опција.
Најбројније окупљање политичких активиста, након 1990. и преливања СКС и ССРН у СПС, догодило се пре петнаестак година оснивањем Српске напредне странке.
Данас број власника чланске карте те партије прелази десет одсто од укупног броја становника у Србији.
Већину чланова ове партије чине бивши активисти осталих странака, највише из СРС-а и некадашњег ДОС-а, а све видљивији на политичком полигону су и млади, без претходног политичког искуства.
Док у демократски развијеним друштвима најчешће постоје две крупне политичке групације које се смењују на власти, а чланство у њима је трајно, чак и породична традиција, престројавања појединаца на политичкој сцени су уобичајна у ”недораслим” демократијама, каква је наша.
У нашем случају ”прелетање”, како се то популарно назива на Балкану, није никакав спектакл, већ жеља појединаца да се одмах или у перспективи приближе власти.
Суштина, односно циљ, бављења политиком и јесте освајање власти.
Баш као што је циљ у фудбалу постићи гол и добити утакмицу, а састав тима није непромењива категорија, и често су у њему и бивши играчи из ривалских екипа.
Не постоји човек који се бави спортом а да не тежи да буде победник. Исто је и у политици – најснажнији мотив учесника у политичком животу је освајање власти.
На овим просторима, а тако је и у већем делу света, учешће у власти обезбеђује појединцу виши положај у друштву и бољи животни стандард. После тих бенефита, следе остали разлози због којих се људи баве политиком, као што су допринос квалитетнијем животу целог друштва кроз поправљање животног стандарда, инфраструктуре…, знате већ, да не набрајам.
”И то вам је тако.”
У српској политичкој реалности, у којој су се сви водећи представници странака већ опробали у фотељама, постаје бесмислено перманентно ”подсећање” на заоставштину и одговорност бивше власти за све што је лоше у Србији, какво свакодневно слушамо од стране представника актуелног режима.
Јер, има ту много ”двоструких личности”, вишегодишњих учесника и саучесника.
Заправо, много више разлога за прозивање, осуду и разочарање, учинком или (не)делима претходне, петооктобарске владајуће гарнитуре, имају управо они грађани који су допринели њиховом устоличавању.
Као учесник у тим историјским догађајима, који није имао амбицију да наплати свој допринос тада оствареним политичким променама, него сам желео неки бољи живот за све, веома сам љут на стотине оних који су дуже од деценије, широм Србије, глумили ослободиоце, а у ствари уживали у ”благодетима” власти и пунили сопствене џепове.
Најискреније речено, мучно ми је када помислим на багру која је изневерила очекивања грађана – искључиво ради личног комфора.
Тај људски талог проћердао је прилику, коју су грађани Србије заслужили својим ангажманом на изборима а потом и на улици, да на почетку трећег миленијума постанемо просперитетна држава.
И не…, нису они заслужили прозивке из редова владајућег политичког ешалона.
Јалов је такав глас.
Помало и циничан.
Јер, прозивка није права мера за њихову оставштину.
Поштенија, а и делотворнија, била би – вишегодишња робија.