Jedan – koji je ostao dosledan (Vlada Divljan 1958.-2015.)

Sutra će, na beogradskom Novom groblju, biti sahranjen Vlada Divljan.

Upoznao sam ga, davne, osamdesetdevete, a mogla je to biti i devedeseta godina prošlog veka. Sreli smo se u SKC-u da bi dogovorili koncert benda „Vlada i Gile“ na Gradskom  bazenu u Smederevskoj Palanci.

Koncert je bio događaj za pamćenje, sigurno još uvek zabeležen u sećanjima tada prisutnih  veselih ljudi, zadovoljnih odličnim provodom.

Dok smo ćaskali i pijuckali, iza bine koja se nalazila baš kraj bazena, Vlada reče da bi rado zaplivao ali nema kupaći.

I već u sledećem momentu on i Gile su skinuli sve sa sebe i uskočili u bazen, ne obazirući se na prisustvo nekoliko stotina ljudi. Pronašao sam neke peškire i dodao im dok su izlazili iz vode.

Ovaj koncert nikada neću zaboraviti, rekao mi je, tada, Vlada Divljan.

Ni ja, rekoh.

I ponovo sam se, po ko zna koji put, setio svega toga kada je stigla vest o njegovoj smrti.

Pouzdano znam, Vlada Divljan bio je samo jedan od nas.

Još jedan običan momak iz urbane priče.

Ali jedan – koji nije pristajao na kompromise.

Ali jedan – koji je ostao dosledan.

Ali jedan – najbolji.

I neću, sutra, otići na sahranu.

Nije to događaj po kome želim da pamtim Divljana.

Tamo, kraj palanačkog bazena su moje uspomene, i u pesmama koje nikada ne prolaze.