Један – који је остао доследан (Влада Дивљан 1958.-2015.)

Сутра ће, на београдском Новом гробљу, бити сахрањен Влада Дивљан.

Упознао сам га, давне, осамдесетдевете, а могла је то бити и деведесета година прошлог века. Срели смо се у СКЦ-у да би договорили концерт бенда „Влада и Гиле“ на Градском  базену у Смедеревској Паланци.

Концерт је био догађај за памћење, сигурно још увек забележен у сећањима тада присутних  веселих људи, задовољних одличним проводом.

Док смо ћаскали и пијуцкали, иза бине која се налазила баш крај базена, Влада рече да би радо запливао али нема купаћи.

И већ у следећем моменту он и Гиле су скинули све са себе и ускочили у базен, не обазирући се на присуство неколико стотина људи. Пронашао сам неке пешкире и додао им док су излазили из воде.

Овај концерт никада нећу заборавити, рекао ми је, тада, Влада Дивљан.

Ни ја, рекох.

И поново сам се, по ко зна који пут, сетио свега тога када је стигла вест о његовој смрти.

Поуздано знам, Влада Дивљан био је само један од нас.

Још један обичан момак из урбане приче.

Али један – који није пристајао на компромисе.

Али један – који је остао доследан.

Али један – најбољи.

И нећу, сутра, отићи на сахрану.

Није то догађај по коме желим да памтим Дивљана.

Тамо, крај паланачког базена су моје успомене, и у песмама које никада не пролазе.