Мржња као политички програм
Заслепљени и власти „жедни“ лидери паланачких Напредњака преко бот (информативне) службе, којој непосредно шефује, гле изненађења, Мали П(е)рица…, настављају са експонирањем лажи, своје личне патологије и фрустрација, вулгарности, простаклука и класичног говора мржње, и овога пута упућеног мени, као аутору колумне „Ивер који је пао далеко од кладе“, у којој сам као што сам раније и најавио, подсетио посланика Нектаријевића на што-шта што је заборавио о себи.
***
И уместо да ми захвали због свега онога што сам прећутао, јер ме домаће васпитање и новинарски кодекс спречавају да залазим у одређене теме са којима су ме упознали саговорници, посланик Нектаријевић наређује својим поданицима-ботовима још агресивнији „напад“.
***
Без унутрашње снаге и бар приземне памети, да исконтролишу мржњу према измишљеним непријатељима, ботови „пуцају“ по свима који се не уклапају у њихову поремећену слику света у коме, изгледа, има места само за њих и њихове шефове.
Све оне који их не подржавају проглашавају плаћеницима друге стране, а у овим новинама, које како кажу, уређује председник Општине, а вероватно и сви остали функционери локалне самоуправе, виде само хвалоспеве локалној власти.
***
Трагикомично би било, чак и (свесно) неукусно са моје стране, да ботоноши, који се тако љубазно јавља на улици а за тастатуром „у четири зида“ тако отворено мрзи, понудим дан одмора и хонорар (од плаћеничких пара) за целодневно разношење гајбица, ако ми покаже бар један текст хвалоспева локалној власти у „Паланачким“. Ове, прошле или неке претходне године.
Наравно да га нема, јер то и није део уређивачке политике овог медија. Бавимо се, као што нормалан свет препознаје, информацијама од јавног интереса, кроз различите медијске садржаје.
Најмање – политичким темама.
***
Но, паланачки напредни „папагаји“ су научили своју песмицу и више од тога – и када би хтели – не могу.
Њихов политички програм, који су до сада представили Паланчанима, садржи само – мржњу.
У свом дивљачком јуришу вређају и чланове породице, па чак и мог покојног оца.
У том случају су баш жестоко прегазили „црвену линију“.
То, и да хоћу, не могу да им заборавим.