„Najgori su božji čuvari“

„Ne može da škodi“, a možda nekoga i zainteresuje ova tema.

Pre nekoliko godina usvojen je Zakon kojim je omogućeno sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u oblasti javnog informisanja. U praksi to znači da mediji ponude svoje projekte na konkursima nadležnog Ministarstva i lokalnih samouprava, a potom čekaju odluke komisija koje su sastavljene od predstavnika medijskih udruženja i organizacija o tome da li su dobili novac.

Mediji koji dobiju sredstva u obavezi su da u predviđenom roku – do kraja kalendarske godine, objave, odnosno realizuju projekat, i da potom podnesu narativni i finansijski izveštaj o tome, organu koji je raspisao konkurs. Ukoliko to ne urade, dužni su da vrate dobijena sredstva, uz vremenski određenu zabranu budućeg učešća na konkursima. Konkurs se raspisuje jednom godišnje na nivou nadležnog Ministarstva i lokalnih samouprava. Od ukupne sume koju medij dobije, posle odbijanja doprinosa i poreza, „upotrebljivo“ je oko polovine novca dobijenog na konkursu.

Ovaj Zakon usvojen je posle višegodišnje kampanje, koju su vodila medijka udruženja i mediji, da bi se popravio finansijski položaj, pre svega lokalnih medija.

Baš nekako u to vreme bio sam, u dvogodišnjem mandatu, član Upravnog odbora PU Lokal pres, pa sam i lično učestvovao u toj kampanji. Predlog zainteresovane strane, odnosno medija, je bio da se u te svrhe odvaja dva procenta od budžeta lokalnih zajednica, ali je prihvaćeno kompromisno rešenje.

Treba navesti da se na ovakav način, putem konkursa u nadležnim ministarstvima i lokalnim zajednicama, sufinansiraju i sport, kultura, nauka, umetnost, razna udruženja i slično.

Ovaj uvod sam morao da napišem radi istinitog informisanja građana o ovoj temi, jer etrom kruže razne dezinformacije i laži.

Mediji čiji sam osnivač i urednik godinama učestvuju na konkursima i do sada su naši projekti prihvaćeni desetak puta od strane nadležnog Ministarstva, opština Topola i Smederevska Palanka i Grada Smedereva. Mnogo je veći broj konkursa na kojima smo odbijeni, pa čak i u opštini kojoj, po adresi redakcije, pripadamo.

Objavljivanje rezultata konkursa često je i okidač za rafale uvreda od strane „dežurnih komentatora“ na društvenim mrežama ili predstavnika medija koji nisu dobili sredstva, upućenih organu koji je konkurs raspisao, komisijama koje su odlučivale i medijima koji su na konkursima prošli (koji se po pravilu svrstavaju u podaničke – poltronske – dupeuvlakačke).

Najveći broj autora uvreda uopšte i ne interesuje konkretni rad pojedinih medija, već „pljuju po navici“, dok neki drugi to rade namerno, potpuno svesno i iz ličnih razloga.

Naravno da su i novinari samo ljudi, koji dele moralni kredibilitet naroda kome pripadaju, pa ima među njima i poltrona, uvlakača, „prodanih duša“ i lažova.

Ali ima i onih drugih, koji svoj posao rade u skladu sa profesionalnim i moralnim principima. Bolje reći, normalno.

Bilo bi korektno razumeti i prihvatiti da, kada ozbiljan medij izveštava, na primer o protestima opozicije, to ne znači da im time daje bilo kakvu političku podršku, već prenosi vest ili reportažu o određenom događaju. Isto važi i za izveštavanje o aktivnostima predstavnika bilo kog nivoa vlasti.

Ipak, kao rezultat naše opšte, sve prisutnije, površnosti (a i subjektivnosti), često se dešava da opalimo mržnjom po svima, bez pardona i filtriranja informacija.

Jednostavno, nema se vremena za istinu, ali ima za uvrede i napade.

Zapravo, pojedincima je istina jeftina, nepostojeća kategorija i neupotrebljiva za ostvarenje cilja.

Ponekad, sa iskrom ponosa, pomislim na sve te uvrede i napade, bušenje guma na automobilu, pretnje klanjem i bombama, koje sam, radeći svoj posao, tokom decenija dobijao od raznih namernika (skoro uvek iz političkog miljea), ali se taj osećaj brzo pretvori u tugu što smo takvi, i što postajemo sve gori.

Naučio sam – a trebalo mi je vremena – „najgori su božji čuvari“.

To su oni pametni, samouvereni, neupitni… „Krem“ svakog društva. Večni borci za pravedni svet – po sopstvenom aršinu. Oni koji kažu (napišu), pa se bar pet minuta dive sebi u ogledalu, dok njihova mudrost ulazi u naše prosečne vijuge.

Svuda ih ima.

Ali, po malo.

„Otrov se čuva u malim bocama“.