„Најгори су божји чувари“
„Не може да шкоди“, а можда некога и заинтересује ова тема.
Пре неколико година усвојен је Закон којим је омогућено суфинансирање пројеката производње медијских садржаја у области јавног информисања. У пракси то значи да медији понуде своје пројекте на конкурсима надлежног Министарства и локалних самоуправа, а потом чекају одлуке комисија које су састављене од представника медијских удружења и организација о томе да ли су добили новац.
Медији који добију средства у обавези су да у предвиђеном року – до краја календарске године, објаве, односно реализују пројекат, и да потом поднесу наративни и финансијски извештај о томе, органу који је расписао конкурс. Уколико то не ураде, дужни су да врате добијена средства, уз временски одређену забрану будућег учешћа на конкурсима. Конкурс се расписује једном годишње на нивоу надлежног Министарства и локалних самоуправа. Од укупне суме коју медиј добије, после одбијања доприноса и пореза, „употребљиво“ је око половине новца добијеног на конкурсу.
Овај Закон усвојен је после вишегодишње кампање, коју су водила медијка удружења и медији, да би се поправио финансијски положај, пре свега локалних медија.
Баш некако у то време био сам, у двогодишњем мандату, члан Управног одбора ПУ Локал прес, па сам и лично учествовао у тој кампањи. Предлог заинтересоване стране, односно медија, је био да се у те сврхе одваја два процента од буџета локалних заједница, али је прихваћено компромисно решење.
Треба навести да се на овакав начин, путем конкурса у надлежним министарствима и локалним заједницама, суфинансирају и спорт, култура, наука, уметност, разна удружења и слично.
Овај увод сам морао да напишем ради истинитог информисања грађана о овој теми, јер етром круже разне дезинформације и лажи.
Медији чији сам оснивач и уредник годинама учествују на конкурсима и до сада су наши пројекти прихваћени десетак пута од стране надлежног Министарства, општина Топола и Смедеревска Паланка и Града Смедерева. Много је већи број конкурса на којима смо одбијени, па чак и у општини којој, по адреси редакције, припадамо.
Објављивање резултата конкурса често је и окидач за рафале увреда од стране „дежурних коментатора“ на друштвеним мрежама или представника медија који нису добили средства, упућених органу који је конкурс расписао, комисијама које су одлучивале и медијима који су на конкурсима прошли (који се по правилу сврставају у поданичке – полтронске – дупеувлакачке).
Највећи број аутора увреда уопште и не интересује конкретни рад појединих медија, већ „пљују по навици“, док неки други то раде намерно, потпуно свесно и из личних разлога.
Наравно да су и новинари само људи, који деле морални кредибилитет народа коме припадају, па има међу њима и полтрона, увлакача, „проданих душа“ и лажова.
Али има и оних других, који свој посао раде у складу са професионалним и моралним принципима. Боље рећи, нормално.
Било би коректно разумети и прихватити да, када озбиљан медиј извештава, на пример о протестима опозиције, то не значи да им тиме даје било какву политичку подршку, већ преноси вест или репортажу о одређеном догађају. Исто важи и за извештавање о активностима представника било ког нивоа власти.
Ипак, као резултат наше опште, све присутније, површности (а и субјективности), често се дешава да опалимо мржњом по свима, без пардона и филтрирања информација.
Једноставно, нема се времена за истину, али има за увреде и нападе.
Заправо, појединцима је истина јефтина, непостојећа категорија и неупотребљива за остварење циља.
Понекад, са искром поноса, помислим на све те увреде и нападе, бушење гума на аутомобилу, претње клањем и бомбама, које сам, радећи свој посао, током деценија добијао од разних намерника (скоро увек из политичког миљеа), али се тај осећај брзо претвори у тугу што смо такви, и што постајемо све гори.
Научио сам – а требало ми је времена – „најгори су божји чувари“.
То су они паметни, самоуверени, неупитни… „Крем“ сваког друштва. Вечни борци за праведни свет – по сопственом аршину. Они који кажу (напишу), па се бар пет минута диве себи у огледалу, док њихова мудрост улази у наше просечне вијуге.
Свуда их има.
Али, по мало.
„Отров се чува у малим боцама“.
mnogi su se prodali, vama respekt