Потпуно лудило актуелног режима

„Ово више није само параноја, ово је потпуно лудило актуелног режима. Вређа ме то што нас сматрају толиким будалама.“

То је, приближно, текст поруке коју сам објавио на свом твитер профилу (https://twitter.com/DejanCrn61) после театра који су направили премијер и његових „седам патуљака“ у вези са „нападом на државу“ и „покушајем државног удара“, а потом и глупирањем са полиграфом и, коначно, потпуним „врхом дна“ (што би рекао Антоније Пушић) – конференцијом за медије министра полиције који је иза себе постројио робокапове, под пуном ратном опремом.

Шта рећи, а не заплакати? Над сопственом судбином!

Како трагикомично, сада, одзвања наслов романа Миодрага Булатовића, „Рат је био бољи“.

Али есенцијално питање гласи: има ли у том друштву бар један храбар, или бар мало озбиљан…, ма макар будан…, да им каже колико су „застранили“?

Зар је толико почео да пада рејтинг да је време за најстрашније и најсрамније методе манипулације овим изможденим народом?

Где је граница слепе заљубљености у себе и фотеље?

Где је „deadline“ овог потопа разума и здраве памети?

Треба ли сви грађани Србије да пређу „на ону страну“ да би се уразумио господар?

Верујем да чак ни то не би решило проблеме у појединим главама, па би се нови непријатељи потражили у оближњим галаксијама.

Но да уозбиљим причу, значи, догодио се сукоб бивших сабораца, у коме једна страна није добила свој део плена, па се јавно успротивила – медијским нападом преко своје медијске империје.

Таблоиди у служби режима против таблоида који је иступио из службе режима, укрстили су рогове – у режији режима.

Кренула је „рафална паљба“ речима и сликом по главама грађана Србије.

Један од циљева те ујдурме је да нас навуку да се опредељујемо између „Курира“ и „Информера – Пинка“, као наводних супротности. Заправо, да подржимо и заштитимо режим од страшне претње.

Жао ми је, „нисам одавле“ и ту немам избора.

Али, кренуло је стадо ботова и чланова, брује друштвене мреже, куцају се саопштења…

Брани се режим – ниоткога.

Једноставно, нападача нема.

А та „ствар“, до које им је заправо стало, и коју параноично бране представници режима, решава се на изборима. Тамо се осваја или губи власт. Пре или касније.

Тај, кроз историју, тешко стечени облик владавине, зове се – демократија.

Лично, нисам фан те „творевине“ која обезбеђује доминацију већине над памећу, али и не супротстављам се устаљеним нормама и „правилима игре“.

Али, морам да се изјасним – срам вас било.

Стидите се због понижавања сопственог народа и своје заоставштине поколењима.