Прљави потез Бориса Тадића

Посматрам Бориса Тадића, неки дан, у Медија центру у Београду, баш када је најављивао повратак у дневну политику и оснивање сопствене партије…

Хода као зомби!

Можда га боли кук или нога, што би оправдало онакав положај тела, али очи га издају…, оне гледају изнад глава свих присутних…, негде далеко…, где само он види.

Далековид човек, тај Борис Тадић.

Јасно му се указао пут ка Влади Србије и он граби у том правцу.

Право кроз – фаворизовано – дебело црево, у коме се, можда и неочекивано, осећа фантастично.

Хеј, рекао би свако разуман, па у политици и јесте циљ – власт, као што је у кошарци – кош, у фудбалу – гол.

Да, али на путу до остварења тог циља не би смели да правите фаулове. Јер, у свакој игри постоје правила која морају да се поштују.

Додуше, у политици, посебно овдашњој, правила су више имагинарне природе, али нису непозната.

Бившем министру одбране и председнику државе – сигурно су знана.

Поделити и ослабити странку у којој си од оснивања, уз то и на актуелној функцији почасног председника, у јеку изборне грознице, сигурно је најнеморалнији (читај најпрљавији) потез у новијој историји политичког живота у Србији.

А тешко да је било задовољнијег од мене када је, пре сијасет година, тај урбани господин, син академика, изабран за председника државе.

Био сам и тада довољно матор (читај искусан) да се не одушевљавам, али нисам крио задовољство што је, после трагикомичне породице Милошевић-Марковић и туњавог Коштунице, на власт дошао образован млад човек из рокенрол приче.

Виђали смо се чак, тамо негде осамдесетих, на концертима у СКЦ-у.

Елем, и камење се мења када по њему капље вода пар милиона година…, а неће живо биће, и то још човек, када му се на хоризонту укаже – моћ.

Власт је најјача дрога, а у овом случају, чини ми се, слабија само од сујете размаженог и посрнулог владара.

Узгред, ако је то тај филм који је Борис Тадић најавио – знам да га нећу гледати.

Бар не са пажњом и очекивањем да ћу видети нешто вредно.

Па, зашто бих онда био изненађен или чак љут због његовог политичког „лупинга“?

Верујем да то, заправо, нема никакве везе са њим, већ са личним односом према части и моралу. Када се сроза неко или нешто у шта смо веровали, откине се и парче нашег образа.

Но, и ови избори ће доћи и проћи…

Све ће – осим за оне који ће остварити себе кроз функције и послове које ће добити – за већину грађана остати исто.

О свему круцијалном за будућност овог поднебља већ одавно се пита неко – ко „није одавле“.