Пут или странпутица

Имајући у виду континуитет анти европских политичких потеза Србија је на најбољем путу да ускоро постане руска провинција.

Оне, који су заборавили како је то изгледало некада, требало би подсетити на живот у државама источног блока пре пада Берлинског зида.

Млађи, који не памте „оно“ време, срећом имају кога да упитају о томе како су живели људи у државама иза, такозване, „гвоздене завесе“.

Нешто налик на то проживели смо и на овим просторима у време санкција деведесетих година прошлог столећа.

Волео бих да верујем да у такву будућност неће да нас одведе политика, (лажног) „седења на две столице“, коју покушава да спроведе актуелна власт у Србији.

Но, чини ми се да, као у песми „мали човек жели преко црте…“, режим узалудно покушава да имитира Броза, који је био мајстор политичке манипулације и успео је да надигра супротстављене велике силе свог времена.

Садашњи председник Николић се, додуше, и не бави превише државом, ужива у самоме себи и свом мандату, као all inclusive туриста – на рачун грађана Србије. Уз то, веома „упада у очи“ да је своју породицу одлично ситуирао и позиционирао.

Премијер Вучић ме од доласка на власт подсећа на једног некадашњег другара који је целог живота једно мислио, друго причао, а треће радио, али је све време веома водио рачуна о личним интересима не размишљајући о последицама по друге.

Мој бивши другар, захваљујући таквим особинама, изгубио је све важније животне утакмице, па не бих волео да се исто догоди и премијеру у чијим су рукама, у овом тренутку, животи и будућност милиона грађана Србије.

Зато и сматрам да није неукусно питати Николића и Вучића, у ком правцу, али стварно, воде државу?

Да ли су им „пуна уста“ Европске уније само предјело, за ручак у Кремљу?

После неколико веома упечатљивих догађаја, као што су војна парада у част посете руског председника или заједничка војна вежба са Русима, а потом и непромишљена  изјава премијера у вези са резолуцијом Европског парламента о Шешељу, чини ми се да са (европског) пута прелазимо на (руску) странпутицу.

Све гласније критике из Европе, на рачун српског режима, прете да прерасту и у конкретније политичке захтеве, као што су увођење санкција Русији или признавање независности Косова, питање слободе медија, људских права итд.

Комшије Хрвати, као да су једва дочекали да им се понудимо „на тацни“, па су нам експресно најавили да ће додатно условљавати приближавање Србије Европској унији.

Са овакве тачке гледишта, европска будућност грађана Србије ће бити, теже остварив циљ, него што је то изгледало пре неколико година.

Елем, политика јесте „мутна вода“, а и „живот (често) није фер – и што се пре на то навикнемо – биће нам лакше“.

Али, једноставно речено, планета функционише од памтивека на сличан начин.

У том смислу много тога зависи и од нас самих.

То је права порука за актуелну политичку елиту.