ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар

Теофил Панчић: СПАДАЊЕ ПИЛЕЋИХ СИСА

578E438B-A185-4BB8-8233-1F3152BCA3EF_w640_r1_sПуне су ових дана новине и портали „широм региона“ дирљивих некролога и опроштаја од Кемала Монтена, тог чистог гласа и чисте душе Сарајева, Босне и једне давне, сада већ снолике Југославије у којој смо одрастали и постајали људима – осим оних који су успели да постану нељуди, што исто није мало постигнуће, на свој начин. Шта је то што нас толико растужује и разнежује, мимо музике за коју јесмо или нисмо марили, и мимо тог кристалног гласа, шифре једне дубоке људске нежности која не може остати без одјека у вашем срцу, па таман да иначе слушате само хардцоре пунк или деатх трасх метал? Јесте то, наравно, и факат да је Кемица – како су га звали знани и незнани, не само у Сарајеву – био једна од ходајућих метафора нашег сентименталног васпитања у заједничкој нам домовини коју нам злотвори не могу истерати из оних предела у нама до којих њихово зло не допире, него и то што је Кемал Монтено напросто исијавао једну људску незлобивост, коју ни за милиметар није померило из дубоко укорењеног лежишта ни преживљавање певачево у ратном, опкољеном Сарајеву под гранатама, ни сва та бестијалност и халакање мржње коју је канибалски рат за племенске међе породио. Кроз све то је он прошао као пас кроз росу, баш као и његов ништа мање велики суграђанин и сабрат Даворин Поповић, зван Пимпек.

Зашто се свега тога присећам баш сада и баш на овом месту? Зато што сам, ето, јавно злопамтило, па не могу да се не сетим шта се о овим људима писало у ратно доба по овдашњим режимским говноидима, а што се у међувремену некако заборавило, па отуд лакше пролази гнусна организована лаж како су таблоидне потернице за живим људима, а богме и организовано шутирање лешева, ексклузивни производ новог века и какве-такве „демократије“: не, ни најодурнији и најкрволочнији таблоиди данашњице нису ни принети крви, слузи и говнима која су се сливала са страница „патриотске“ нам штампе с почетка и средине деведесетих.

Али има ту још нешто, ваљда и важније,  чега сам се сетио размишљајући о Кемалу и о целој тој Крлежиној „љепљивој смјеси упитника“ у коју су се претворили наши животи. Сетио сам се, наиме, како је извесна инфамна особа, која стицајем особито срамних околности за које је већина нас директно или индиректно саодговорна тренутно обавља дужност председника Републике Србије, дакле, грађанин Николић Томислав, неком пригодом, Кемала Монтена јавно, пред телевизијским камерама, назвала „оно муслиманско ђубре“. Не сећам се тачно повода и контекста – а нису ни важни, пошто је немогуће досетити се било којег и каквог повода и контекста који би ово фашистичко вербално иживљавање учинили достојним човека – али се добро сећам да сам тај телевизијски инсерт лично видео и чуо, није ми га неко препричавао па да будем сумњичав око веродостојности, него сам директно чуо што се имало чути: да Кемал Монтено, наиме, јесте „оно муслиманско ђубре“.

Особа која је то изрекла није из еколошких разлога екскомуницирана из јавности, није ни послата на стручну опсервацију у институцију одговарајућег типа, није чак ни трајно маргинализована као каква сеоска бена која лапрда своје а да је нико не слуша, што би био минимум јавне друштвене хигијене – не, та је особа на непосредним изборима изабрана за председника Републике Србије (и многи наводно нормални људи с тим нису имали никакав проблем, јер им је било много важније да не буде изабрана нека друга особа).

Усред тих ламентација изазваних прераном смрћу једног доброг човека и сећањем на трагове канибалских зубекања једног радикалског крвавог пајаца по његовим табанима, налетео сам на најновије препуцавање напредњака и демократа, и на „извињење“ Бојану Пајтићу које је упутио Игор Мировић, јер га је претходно назвао „психопатом и умоболником“. Каже тако Пајтићу Мировић Игор да му се, ето, „извињава што је изјавама на тренутак почео да личи на њега, што му није била намера“. Бива, Мировић заличио на Пајтића… Е сад, о Пајтићу можете мислити шта хоћете, али он такав ни сличан речник никада није користио – чак ни онда када би такав речник чињенично био сасвим оправдан, с обзиром на то о коме се ради. Другим речима, Мировићево псеудоизвињење суштински је горе, циничније, дрскије и лажљивије од његовог изворног вербалног излива. Оно, наиме, потврђује тај излив, цементира га, чини га аутентичним и беспрекорно извајаним портретом; додуше, не особе на коју се односи, него особе која га је била у стању изговорити.

Па опет, не бих се смео заклети да Мировић у међувремену и сам није поверовао у то што прича, не у то да је Пајтић психопата, него да такав речник и оно што он симболизује – а то је чисто, дивљачко, фашистоидно насиље, не само вербално – није стварно политичка и цивилизацијска тековина демократа и осталих противника националистчког дивљања деведесетих, а не саме радикалштине, којој је онај исти бесрамни Николић Томислав био при самом врху, а Мировић Игор још од раних деведеетих био међу водећим војвођанским гаулајтерима, одмах уз Гојковић Мају, још једну особу која се сад прави да је Новорођена, након што је своју трансформацију од радикалке до напредњакиње пропрала транзитом кроз неких седам-осам бесмислених странака и коалиција. Можда је, кажем, он већ и сам поверовао у преправљену, лажну историју, како своју и својих, тако и оних који су увек били на другој страни од њих; а ако и јесте поверовао, ми смо му то омогућили и олакшали, својим нехајем и заборавом. Лаж се заборавом најслађе храни.

Шта, дакле, желим рећи? Када Николићи, Мировићи и остали Вучићи изгубе живце – што је врло честа и све чешћа појава – па почну да говоре и понашају се баш онако како су двадесетак година чинили јавно и на наше очи и уши, не личе они тада ни на каквог „Пајтића“ или било кога другог ко нису они сами, него личе само, једино и искључиво на – себе. И добро им пристаје то, кад са њих спадну све те пилеће сисе, све вештачки накалемљено, лоше научено и површно увежбано, па се опусте и распиштоље у улогама које далеко најбоље играју, као и сви натуршчици: у улогама самих себе.

 

(Преузето са портала: Аутономија)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *