Коментар

Присетимо ли се свих обећања у предизборној кампањи за прошлогодишње локалне изборе (24. април, 2016.) и свог оног ентузијазма који је уследио одмах након објављене победе, све што данас може да нам одзвања у ушима су афере. Могуће је да није баш примерено честитати годишњицу власти спочитавањем властодршцима за све учињено или неучињено, али чак ни код њих нема слављеничких бубњева, јер су и сами свесни колико их је реалност освестила у односу на те недосањане снове. Но, да кренемо редом…

МИЛИЋЕВ РЕЖИМ (Од 29.05.2016. – 16.12.2016.)

1. Најхитније решавање проблема са водоснабдевањем.

Својих 6 и по месеци владавине, Петар Милић и јесте декларативно посветио овом проблему, као што је и најављивао у предизборној кампањи, али не и решењу. Тај период ће и остати упамћен као најсушнији у историји ове Општине, што се тиче водоснабдевања. Упркос некаквом популизму да су рестрикције повремено укидане, бар што се тиче дневног термина, све бројке из несрећног #отровода иду у прилог чињеницама, да никада није био мањи доток из Трновча, као и свеукупна количина воде која је долазила у локално постројење #отровода.

2. Привођење, процесуирање и утамничење одговорних за затечено стање у Општини по преузимању власти.

Иако је већи део кампање био посвећен управо обећању грађанима, да ће добити бар какву-такву сатисфакцију за све оно што их је тиштило годинама и што су могли да виде и чују, нарочито у саопштењима несрећних напредњака, до дан-данас, а под Милићем првенствено, није се макло са мртве тачке. Нити ЈЕДНА особа није приведена, ни процесуирана, а камоли утамничена. Нема чак НИТИ једне кривичне пријаве против одговорних; веровали или не. Дакле, након годину дана напредњачке власти, имамо само пар реваншистичких смена и ништа више. Нико крив, нико одговоран!?

3. Лажни инвеститор из Немачке.

Можда би ово предизборно обећање многи ставили у сегмент са аферама, али пошто се ради о јасној злоупотреби утицаја на бирачку вољу, скандалозно је да се за ову превару нико није извинио грађанима. Можда сте и заборавили, али тим предизборним обећањем су понизили сваког становника ове Општине, а у пакету са тим нам још довели Зорицу Брунцлик и Кемиша, као гарант те инвестиције. Но, каква гаранција, такво и испуњење. Мислим да се ти музичари данас стиде у чему су саучествовали, а напредњаци беже од те теме као Ђаво од… Милића.

4. Измиривање свих заосталих зарада, доприноса, накнада… и деблокада свих Јавних предузећа и установа.

Ово предизборно обећање је мени деловало сумануто још кад је и изречено. Неоспорно је да нису били ни свесни размера презадужености Општине, али је медиокритетска демагогија пресудила да се и са овим свесно обрукају. Сећам се да су након избора, први извештаји и прве бројке о презадужености Општине заокружени од стране Петра Милића (за говорницом) на 2.34 милијарде динара, па је и то деловало шокантно, а пре избора су инсинуирали да се ради о дуговима од 4, 5 и 6 милијарди или 4, 5 и 6 годишњих буџета Општине!? Тек много касније је утврђено да су били неСНСпособни и дугове да утврде, а камоли да се баве измиривањем до обећаног нивоа.

5. Реконструкција локалне инфраструктуре, а првенствено путне мреже и тротоара.

Одмах по преузимању власти, локални напредни кадрови су се разлетели, како би другоме увалили овај и дан-данас горући проблем. Наравно, довукли су извођаче из ПЗП-Пожаревац, који су убрзо и одрадили деонице које спадају под њихову надлежност, али без утрошеног динара локално. Остале путеве у Општини, као и тротоаре, нису ни пипнули, јер су за такве радове неопходна средства из локалног, презадуженог и већ опљачканог буџета. Требало би их данас питати, да ли су грађанима обећавали у име ПЗП-Пожаревац или у своје, како бисмо знали, да ли на следећим изборима да гласамо за те Пожаревљане.

6. Озбиљнији приступ уређењу и чистоћи у Општини.

Прљанковил већ деценијама оправдава своје, много касније стечено, непопуларно име. Сви памтимо како су напредњаци спочитавали Кенану (некадашњем Председнику општине) проблеме око уређености и чистоће, нарочито градског дела Општине. Спочитавали!? Преслаба реч. Сликали су контејнере, ђубре, прљавштину… и више времена проводили по мини-депонијама са фото-апаратима, неголи што су бринули о личној хигијени. А шта су они променили? Апсолутно ништа! И данас видимо те исте слике, само свежијег датума, али сада им није крив Кенан, већ неуредни грађани. Ма да; увек је неко други крив, само нису криви они који су обећавали.

Било је још предизборних обећања – НИТИ ЈЕДНО нису испунили, али ми је мука да више бавим тим њиховим лажима, а они и овако немају ни стида ни образа да би се било за шта извинили локалном становништву.

Е, зато ћу прећи на афере…

7. Намиривање финансијским споразумом личне секретарице Петра Милића. (објављен документ).
8. Партијско запошљавање. (објављено више уговора, а финална бројка износи 74 члана за 6 и по месеци!)
9. Непотизам – запошљавање рођака, кумова, блиских пријатеља. (објављено чак и у више престоничких медија)
10. Вашарска пљачка. (око милион динара, плус додатни квадрати за шаторе и рекетирање тезгароша – извештај није усвојен ни достављен Скупштини дан-данас)
11. Бахаћење појединаца. (прославе од 500.000 дин., ручкови по елитним ресторанима итд. – такође испраћено медијски!)
12. Пљачка на гробљу. (од једног, можда и јединог, здравог ЈКП, неСНСпособним кадрирањем направише циркус са блокадом рачуна, дуговима, тужбама чак и кадрова које су сами поставили!?)
13. Катастрофалан однос према медијима. (затварање седница већа за јавност, непозивање новинара, претње, „командовање“ да се угасе камере – резултирало БОЈКОТОМ свих медија када су #наПРДњаци у питању!)
14. Измене већника у ноћи пред седницу 27.05.2017. (да, да – у ноћи! …тј. између 19ч и 8ч ујутру.)
15. Маратонска #трећаНЕсрећа од седнице. (чак 6 наставака! Незабележена брука у читавој Србији!)
16. Именовање @злоОД50кг упркос упозорењима. (касније је и сами сменили!)
17. Противзаконите уплате одборнику. (2 пута по 50.000дин. – документа објављена у медијима!)
18. Неусвајање тачака које сами предложе и које прођу Општинско веће. (у више наврата!)
19. Лажи подваљене Министарки Ани Брнабић. (број запослених у Општини, неповезаност на регионални водовод итд.)
20. Крађа кирије за страначке просторије. (због неплаћања власница локала направила циркус у општинској згради, а затим их и најурила из локала!)
21. Дуплирање директора. (све реваншистичке смене поништио суд! Трошкови суђења, плате, камате… итд. иду на терет Општине – читај: пореских обвезника или грађана! Своје директоре уредно намиривали!)
22. Куповина одборника са листе #црвендаћа. (Радиша-Минипром, Јединствена Србија – додељена канцеларија за дијаспору; Иса, Нова Србија – директорско место у Културном центру!)
23. Заборављене пумпе из #отровода на сервису у Београду. (адреса сервиса објављена у медијима!)
24. Скандали у Предшколској установи. (више афера, тужбе родитеља, ујдурме са Управним одбором, смена директорке, па поништавање смене итд.)
25. Тужбе радника и пресуде. (у више Јавних предузећа и установа; све на терет општине.)
26. Непојављивање постављених директора на послу, као и радника. (више политичили – мање радили!)
27. Оставке постављених директора. (неки чак нису ни пришли својој канцеларији!)
28. Административне грешке на седницама. (све свалили на @злоОД50кг и сменили је, али није све било до ње. Без извињења наставили.)
29. Пљачке на благајни #отровода. (резултирало променом благајника; уследила и сексуална афера са истим актерима!)
30. Естрадно #наПРДна, анти-секуларна болница „Стивен Карнигтон“. (више афера, углавном последица вишегодишњег инсталирања #наПРДњаштва у тој установи. Медијски испраћено, чак и у престоници!)
31. Рат са напредним Народним послаником Цокићем, а и осталим Народним посланицима који нису баш напредни. (такође забележено у медијима, како локалним, тако и престоничким!)
32. Топлкусове афере (ветеринарска станица и чланство код #радикалаЦа и #жутаћа. Објављено у медијима!)
33. Милићеве лажи у вези свог чланства код #црвендаћа. (објављена приступница!)
34. Пљачке преко спортских организација и Културног центра. (ФК Радник, РК Паланка итд., као и партијске позоришне представе, које ове грађане коштају у литрима воде, километрима асфалта и метрима тротоара! Документа објављена у медијима!)
35. Напредне гориле. (плаћени страначки батинаши, који су обезбеђивали мир на седницама!)
36. Смена неСНСпособних 16. децембра, 2016. (као кулминација и резултат свих наведених афера!)

 

ТОПЛИКСУОВ РЕЖИМ (од 16.12.2016. – …)

Ако бих овде подвукао црту, неко би рекао да сам наклоњен овим млађим кадровима, који су наследили Милићев режим, али оно што је уследило након 16. децембра, бар могу да оценим као благо, свакако не и довољно, побошљање. У старту ми се није допало то што је за шефа кабинета управо изабрана Милићева секретарица са афером финансијског споразума, али и именовање компромитованог Деветкара Сплеткарића у веће. Наравно, када се њима придода и „Ђаво од Азању“, све је деловало као наставак напредњачког компромитовања, међутим неке ствари су се и поправиле.

Наредних 5 и по месеци, драстично је смањено партијско запошљавање, те је бројка од 821 запослених укупно, а 74 само под Милићем и остала. Шта више – смањена је на 819. Нови кадрови који су именовани, углавном су били млађи и амбициознији, а непотизам као да је прецртан, вероватно и због горе поменутих афера и медијског притиска.

Што се тиче самих медија, ситуација се променила потпуно и сарадња се поправила. Укинуте су све одлуке о забрани присуства медија на седницама Општинског већа, а и по ономе што су медији забележили видљива је и бар жеља за већом транспарентношћу у раду.

Ситуација са водоснабдевањем се драстично поправила и мада ће многи заслуге приписати Милићевом режиму, који се на крају своје политичке авантуре чак и посвађао са директором #отровода, ипак је све пуну стабилност добило тек након пада Милића.

Што се тиче свега онога што је подваљено Министарки Ани Брнабић, исправљено је. Коначно се може рећи да је право стање презентовано ресорним министарствима, што је и резултирало санационим планом, за који је речено да се налази на столу, не баш милог ми – Председника владе.

Административних грешака на седницама Скупштине и седницама Општинског већа није било или бар мени није познато, јер обично то тек касније исплива, а и некако су се седнице проредиле, те смо имали само једну, након оне 16. децембра, 2016.

Опозициони народни посланици (имамо их двоје) наставили су са критиком локалних власти, али се бар однос са Народним послаником Цокићем поправио, те општинско руководство боље комуницира и сарађује са њим.

Седнице локалног парламента више не обезбеђују никакве напредне гориле и батинаши, а на оној првој седници без њих се и видело да нису биле ни потребне.

Ако би са нечим могао Топликус да се поноси, то је што у свим наступима делујемо цивилизоавније, како пред локалним становништвом, медијски и уопштено, тако и пред ресорним министарствима, јер су се заиста ови млади људи разлетели, као нико до сад. Неко ће рећи да воле да се сликају и снимају!? А чега да се стиде? Свог рада? Својих контакта? Својих амбиција? Што се мене тиче, ту замерки немам.

Све бар изгледа и звучи како треба.

Но, са аферама се наставило. Можда у мањој мери, али би било не-фер да се изоставе.

37. Потрошња горива и возикање општинским возилима. (са овим имају највећи проблем! …као и са оним сипањем погрешног горива у општински Пежо, прањем резервоара, слупаним Пунтом итд.)
38. Намиривање не-социјалних случајева преко Центра за социјални рад. (Добрила се напотписивала тих једнократних помоћи појединцима као никад до сад!)
39. Репрезентација. (по многима је нешто већа неголи у Милићево време, мада нити један рачун није објављен. Најбоље би било извући картице за све угоститељске објекте где је потрошен новац и упоредити, али мислим да смо од те транспарентности и даље удаљени светлосним годинама.)
40. Афера са плаћеним мајицама, заставама и налепницама од стране Центра за развој спорта – 80.280дин. (објављена су документа, али разрешења ове афере и даље нема.)
41. Афера са несталим мобилним телефонима добијеним од МТС-а. (још се истражује, а докумената нема!)
42. Чудне пресуде и реакције Јавног правобранилаштва на доспеле блокаде. (башта биоскопа, кредит код банке „Интеза“ итд. Свакако да је дугове требало да утврди још Милићев режим и позабави се одговарајућм одбраном пред судовима, али и ови омладинци су могли више да ураде да их такве ствари не изненађују.)
43. Скупштинска већина. (мали број седница доводи у питање постојање икакаве воље за седницама, а ево и за ову најављену смо пред истицањем свих рокова. Дневни ред ће бити најобимнији до сад. Многи сумњају у постојање икакве скупштинске већине, а утицај координатора је подигнут на највиши ниво, јер испада да је једино његово задужење да макар и насилно обезбеди 27 подигнутих руку. Расплет се очекује ових дана.)
44. Две оставке Начелника општинске управе. (прво Драган Милић, а онда и Нада Несторовић!?)

Сума сумарум свега онога у протеклој години напредњачке власти вероватно неће никада бити изведен како треба, јер сем доста наслеђених проблема, који су им пречесто само изговор, више су се бавили намиривањем сопствених неСНСпособних кадрова, неголи анимирањем способних људи, а који би више допринели ревитализацији ове девастиране Општине. Позитивних помака има, али је доста тога и даље само у најавама, док афере не посустају и само се гомилају.

Одмах након преузимања власти, Топликус је и сам подвукао црту и изнео да су у том тренутку дугови Општине већ прешли праг од 3 милијарде динара и то прилично, чиме нам је свима указао, да нас је Милићев режим коштао још око милијарду додатно, у односу на оно што је пријавио (2.34 милијарде).

Желим да верујем, да ће ови млади људи бар зауставити одлив становништва, првенствено оних који су им генерацијски блиски, али ако узмем у обзир апатију која локално влада, бојим се да ће морати да буду још много транспарентнији и много приврженији локалном становништву, неголи што су својим централама. Накупило се те негативне енергије према политичарима, политикантима, а поготово према властодршцима, па се бојим да сав тај акумулирани бес према истрошеним кадровима из прошлости не снађе управо њих, иако су најмање одговорни.

Један њихов противник из исте опције ми рече да немамо политичку стабилност и да због тога Општина не може да стане на ноге, а и да су тамо неки „горе“ неповерљиви према млађим кадровима. Можда и јесте у праву, али то је онда „квар“ на вишим инстанцама, а не код нас.

Имамо ли боље?

Можда.

Али тих бољих нема на одборничким листама, а и питање је да ли би овај народ гласао икада за те боље, док год је изборни систем овакав какав јесте.

Када се стрпљење претвори у „трпљење“, тек онда спознамо и сопствену слабост да ишта променимо, а неки бар раде да и овако оштећени преживимо. А јесмо оштећени. Оштећени смо, јер смо кусур од оних који су одавно побегли одавде главом без обзира. Ми преостали само можемо да се помиримо са тим да тако мора и…

…стрпљиво.

Трпећи.

 

(Преузето: Атаман Заглибљански)

Нисам сигуран у ком тренутку, али дефинитивно је „неко“, чак и у овако малој средини, увео насилништво као обавезан зачин, ако не и пресудни фактор у локалном политиканству. У принципу, без обзира на странку, увек је у позадини појединац или више њих, којих се сви плаше. Општински одбори су се претворили у арене, где снага и блискост, са овим или оним „опасним ликом“, једино обезбеђују напредовање, а тако се доносе и одлуке. Наравно, таква свест је утицала и на формирање одборничких листа, тако да они које видимо у локалној скупштини и нису релевантни представници народа, већ су ту као последица компромиса са насилницима; увек је неко морао да лупи шаком о сто, да би овај или онај био на тој и тој позицији. По истом кључу су запошљавани и партијски војници, а у складу са тим страховима имамо и именовања руководилаца у предузећима или установама. У суштини, уколико интерес појединца захтева ангажовање насилника, а политичке организације само обезбеде масу оних у страху, физичком или егзистенционалном, сасвим су јасни и резултати таквог руковођења овом малом Општином, а и странкама, које никако да се отргну из тог архаичног и превазиђеног система организовања и вредновања.

Објашњава ли све то и квалитет одборничких листа, тон којим се једни другима обраћају, претње, уцене, сукобе и све остале „благодети“ локалног политиканства?

Реално – да, али декларативно је њима циљ, да нас све убеде како је то народна воља или воља већине оних, пазите сад: заИНТЕРЕСованих.

Да ли је неопходан превод?

И ко су ти људи у ствари!?

Углавном они неостварени у својим професијама, којима странке служе само као катализатор, јер већина свих тих правника, економиста, инжењера, техничара, лекара итд. који су се смењивали годинама уназад, чак ни међу својим колегама нема неки углед, нити су најбоље што имамо локално. Покушао сам да пронађем искуство и признања тих људи у својим професијама – нема га. Покушао сам да пронађем неке лидерске способности, синдикалне или организационе – ни тога нема. Све што сам успео да пронађем је блискост са овим или оним „опасним ликом“, табаџијом, барабом, битангом или искриминализованим појединцем, заосталим из ’90-их или са узорима из ’90-их. И наравно, широк спектар странака из којих су прелетали и у другу слетали, чак и по више пута.

Какве су последице таквог кадрирања?

По општински буџет катастрофалне! Сваки потпис изнуђен интересима или страхом, било да је реч о именовањима, токовима новца, одлукама или нечему другом што је било неопходно некоме ко стоји над главом оних који потписују. Шокантна ми је и помисао да се то и дан данас ради, а свакоме ко изађе из тог болесног матрикса или покуша да буде транспарентнији се отворено прети, углавном праћено и неприкладним псовкама или увредама.

Неко ће рећи: заслужили су.

Можда и јесу, али њих не псују, нити им прете, нити их вређају они које то највише погађа – обични грађани, већ управо исти ти страначки насилници или партократски заИНТЕРЕСовани, жељни привилегија, остварења својих амбиција или поједностављено, новца свих пореских обвезника.

Понекад се питам изврше ли ти људи икада интроспекцију!?

Зар желе потомцима да оставе такав систем, какав се преноси из средњег века или из још насилније историје?

И што се већ једном не састану на тој ливади, потуку до истребљења и да коначно еволуирамо у цивилизовано друштво, где ће спорт бити подређен здрављу, а не да буде теретана за страначке батинаше и насилнике, ангажоване од стране појединаца са интересом (читај: пљачке локалног буџета)!? Можда је свима вама лакше и лепше да мислите да немате воду, тротоаре, асфалт, уређену средину итд. због неких малих лопова, ситних и бедних, неугледних џепароша, а заправо се ради о наочитим разбојницима, веома насилним и без икаквог интелектуалног или образовног кредибилитета, који су само политиком легализовали систем силеџија и због којег грађани беже одавде главом без обзира, те ни инвеститори не желе да привире у такво окружење.

Дакле, еволуција у цивилизовано друштво на локалном нивоу или средњи век без транспарентности, у којем владају политички подобни медиокритети, под претњама и уценама добро утренираних насилника, који спроводе паклени план престоничких централа, а у смислу присилног програмирања колективне зомби свести?

 

(Преузето: Атаман Заглибљански)

Написати ишта о постизборном – предапокалитичном Прљанковилу је заиста тешко. Та ветрометина, на којој су се судариле заблудне идеологије, економска и свака друга девастација ове средине, одлив становништва и досељавање неких других, апатија и летаргија, град и село, примитивизам, који је истребио господственост, као и сијасет других фактора, не слути на добро.

Но ето, дође нам канцелар – кандидат, изабрани Председник.

По први пут у историји.

Не, није дошао да се захвали на гласовима – ни са чим оправданим, нити је дошао да отвори неки нови погон, који би упослио макар део незапослених у најгорој Општини (по свим показатељима, а и по њему) васколиког СНСбистана, већ је дошао да умоли сироте раднике, да се више не вешају ПРОТИВ њега и удели им неку цркавицу, да преживе до неког другог црног петка. Наравно није издржао, а да се тиме не похвали медијима, а што ће имати за последицу, да ће се на исте намучене раднике обрушити повериоци, јер међу њима нема никога ко већ није презадужен до сад. Питање је хоће ли им ишта и остати од те Вучићеве цркавице, али бар ће моћи да се вешају ПРОТИВ њега раздужени. Неки се можда и не раздуже, а таквима тек нека је Бог у помоћи, кад им већ ова милост господара није била довољна.

Шта тек рећи о изборним резултатима!?

Најблаже речено – депримирајуће. Компромитована опозиција никако да се консолидује, јер им народ још није опростио све оно из претходног периода, а они аутистични и неспремни да се бар прочисте, већ настављају са истим људима и истим – аутодеструктивним путем. Гледам друге градове и општине, протесте, неке људе који у својим срединама имају много мање разлога да буду незадовољни, али опет се боре и види се неки идеал, нека позитивна енергија.

Не, код нас тога нема.

Нема ко ни да протестује.

Још увек има више оних који би пре протестовали против злих #жутаћа и #црвендаћа и оптуживали их да су упропастили Општину, неголи против ових #наПРДњака, који су неСНСпособни да се изборе са нагомиланим дуговима, комуналним проблемима, разореном путном и другом инфраструктуром, а камоли са имплозијом амбиција сопствених кадрова, поделама, свађама, па и тучама, фракцијашењем и шоу програмом „Ко више воли Вучића?“.

А знате ли колико га воле?

Ето, таман да му се попну на леђа и да се дочепају власти и ни литар воде више, ни метар тротоара или асфалта више. Добро, мало и да се возе општинским аутићима, успут и намире кадрове страначким запошљавањем или директним уплатама са блокираног општинског рачуна. Ако то није довољно, ту је Хелга! Центар за социјални рад само штанцује једнократне социјалне помоћи за намиривање страначких фанатика, а потписује их овлашћено лице, којем и поред скупштинске одлуке Министарство није одобрило ни понижавајући статус В.Д.-а, пошто су већ два конкурса за директора поништена. Но, има и горих лудила и то на свим пољима; нешто јесте затечено, али доста тога је и стечено.

Има ли нечега иза хоризонта или ће нас све ово одвести право преко истог у нову провалију?

Иако често понављам своју досетку, да се предивна птичурина Феникс може дићи само из пепела, а никако из фекалија, у овој фекалној мочвари нема ко ни ватру да запали.

Нема те енергије.

Ова тактика снисходљивог понашања локалних власти према централи, престоничким политичарима, према разноразним координаторима-губернаторима и министрима постаје, најблаже речено – меланхолична. Чак и ако сам у неком тренутку видео неки трачак оптимизма, првенствено због младих људи, то се изгубило. Као да су и њих убили у појам и шутнули у матрикс колективне свести „преспоро, све слабије, све горе“ и то тако мора. Заиста више не видим ни сврху. Ови несрећни радници из Гоше се побунише, усред кампање, песница у ваздух и ето – добише бар нешто, а локална власт се не буни, ћути, послушна је и не добија ништа!? Пробајте, питајте суграђане: коме је боље данас неголи пре годину дана? Никоме, изузимајући пар партијски запослених, који опет или не примају ништа, па туже такође или су срећни само зато што су ту – негде уз власт, па макар и за џабе радили, јер све је под неком блокадом.

И да; све ово није довољно за протест.

Лакше је обесити се.

Паланачки изум: вешањем ПРОТИВ Вучића!

 

(Преузето: Атаман Заглибљански))

Ретко пишем текстове. Некад ми је мука и да их читам, поготово када су вођени предрасудама из неког страначког табора поражених.

Искрено, ових дана сам посебно избегавао да ишта читам, слушам или гледам, јер се све сводило на неке бесмислене анализе, које су само компликовале једноставно – Вучић је „обрнуо“ изборну игрицу. Одржао је лекцију свима и то не само код нас, већ и регионално гледано, а ако не и шире. Неки ће оправдање за сву безидејност опозиције тражити у манирима, опет други у конгломерату странака и покрета које је окупио, а има и оних који ће пребројавати зубе крезубима, из угла свезубих.

Ма све су у праву, ал’ чему све то?

Од силног страха да Вучић не покраде изборе, заборавили су како да они њему покраду гласове, што би било много ефектније. Ако је демократија, по реалној дефиницији, систем у којем две будале увек могу да прегласају једног паметног, а дође се до оваквих резултата, онда би требало тај „паметни“ да поново уради тест интелигенције, јер је изгледа отупео.

Помињали су медије. Тобож’ сви уз њега или недовољно против њега!?

А шта би требало да му раде? Да га још више иритирају и сами себе ставе на листу за одстрел, уместо оних који су безидејни и који не знају како да му се супротставе?

Сви смо видели и егзистенцијално уцењене грађане, који му се пењу у аутобусе, за сендвич.

Мучне су оно слике. Болне.

Али шта са тим сликама?

Да ли би требало људе са тих слика сатанизовати што су жртве санкција, ратова, транзиције, приватизација, реформи и свих осталих „благодети“ које су их снашле, можда управо баш због наопаке политике и популизма тог истог Вучића из ’90-их? Можда би и требало, али парадоксално је да се и он сам одрекао тих својих будалаштина, а буквално овим изборима и понизио свог идеолошког учитеља – Шешеља. То можда и јесте једина позитивна ствар ових избора. Некада велики националиста, скоро фашистичког типа, данас преваспитава народ да то не буде, и то неким новим – неконвенционалним методама. Не заборавите и да је бледим мастилом на улазницама за те његове скупове, као и на аутобуским картама исписано: Косово НИЈЕ Србија.

Где су то други још грешили?

Свакако је највећа грешка свих, а нарочито оних који су били у власти раније, управо то што се нису транспарентно одрекли својих компромитованих кадрова. Да ли сте чули да се неко одрекао Динкића, Ђелића, Јанушевића, Колесара, Вука Хамовића, Војина Лазаревића, Лабуса, Влаховића и читаве плејаде сличних ликова? Нисте чули? Е па, нећете ни чути. Макар и овако катастрофално губили изборе, сујета им не дозвољава да их се одрекну. Кад народ доведеш у позицију да бира између Вучићевих трапавих, бахатих или лажних стручњака и професионалаца у пљачки, са неоспорним дипломама и образовањем, резултат управо буде овакав – поражавајући, јер су простим људима ови аматери ближи.

Шта се све могло?

Накнадно паметовати је веома незахвално, поготово што је било очекивано да ће резултат бити на ивици и што су се сви више бавили некаквом подршком у другом кругу, уместо да су се бавили искључиво првим.

Сматрам да је и недовољно саботирана акција „Сигуран глас“, јер су се резултати исте скоро потпуно остварили. Та болесна машинерија, са призвуком притисака, уцена, претњи, па и директног контакта са циљаном групом бирача, показала се као најјаче оружје #наПРДњака. Такође ми је фасцинантно, да су кол-центри радили и током изборне тишине, а да нико, нити једна странка, нити један покрет није то осудио или саботирао, а нису их ни пријављивали. Систем са аутобусима је такође нешто што ће вероватно изучавати и многи након нас, али изгледа да сем исмевања оних јадника, који су се у исте пели за сендвич, нисам приметио да се ико бавио макар и инсајдерски причама око организације, трошковима, превозницима, па и квотама које су њихови Градски одбори, Општински одбори или Месни одбори морали да испуне. Искрено, колико сам приметио, а чуо сам и од других, активности тимова осталих председничких кандидата су биле подређене углавном посетама истих или митинзима. Активизам независно од тих посета и митинга је био раван нули.

Мени је можда и најфрапантија била улога синдиката. Има ли бољег тренутка од изборне кампање и изборне тишине да синдикати остваре своје циљеве? Ни тиме се нико није бавио, а могло је. Сви су се претварали као да им је одједном добро. Одједном потрошачима није све најскупље, а примања никад мања!? Одједном нема штрајкова, нема протеста, нема ничега и свима добро!? Е па, сад мислите о томе.

А феномен Бели Прелетачевић? Шта ћемо са тим? Како ту позитивну енергију задржати и бар се због те идеје надати нечему?

Можете ви мислити шта хоћете, али чика Бели је пронашао најинтелигентнији начин како апатичну популацију, а нарочито младе, пробудити. Без њега, изборни резултати би били драстично гори. И не, није он никоме отео гласове, већ су разноразни истрошени политиканти отимали њему, зато су већином и испод њега. Сви су својатали апстиненте из претходних времена, а у ствари заборавили да се број апстинената до ових избора константно увећавао. Коначно и они имају за некога да гласају, јер су им се смучили сви. Посебно би требало нагласити, да иза свих кандидата стоје странке, покрети, код већине и више странка и покрета, а да је Бели Прелетачевић наступио сам. Погледајте спискове подршке или предлагача код других, видљивих на изборном листићу или не, па упоредите са једним-јединим Луком Максимовићем, који је са пар пријатеља дошао до тога, да буде трећа политичка сила у држави.

Делује вам нестварно?

Онда сте и заслужили сурову стварност са Председником Вучићем, тј. бугојинским курјаком, тј. пријатељем Клинтонових, Шредера и Блера, тј. доброчинитељем Сребренице, тј. чуваром кутија Ненада Чанка и Ризе Хаљимија, тј. протеривачем 58.000 људи годишње из Србије, тј. оним што урла на новинаре, тј. креатором државних удара, тј. гутачем прелетача из свих странака, тј. …, пројекцијом ваших најгорих кошмара, у којима сте таоци.

Да, таоци кошмара.

 

(Преузето: Атаман Заглибљански)