„Hvala ti što si me ubio…“

Nedavno sam, „lutajući“ po internetu, pronašao naslovnu stranu nekih novina iz prošlog stoleća, na kojoj je, pored fotografije, izjava Aleksandra Vučića: „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji…“.

Sa fotke „pogledom strelja“ mladalačko, ali ljutito lice, tadašnjeg Šešeljevog genseka.

Sećate se, naravno, da je u vreme ubistva novinara Ćuruvije, aprila 1999. godine, na vlasti u Srbiji bila koalicija SPS-JUL-SRS, a aktuelni prvi potpredsednik Vlade (PPV) Vučić bio je tada ministar informisanja.

To je bilo vreme najžešćih progona novinara i kažnjavanja listova koji nisu bili na platnom spisku režima.

Drakonske novčane kazne koje je tadašnja vlast, preko svog pravosuđa, izricala „Dnevnom telegrafu“ i „Evropljaninu“, čiji je novinar i vlasnik bio Ćuruvija, a potom i njegovo gnusno ubistvo, nisu zabeleženi u novijoj istoriji civilizovanih naroda.

I vrapcima je, još tada, bilo jasno da je Slavka Ćuruviju ubila država.

Njegovo ubistvo pripremano je i kroz medijsku kampanju u prorežimskim novinama. Tekst „Ćuruvija dočekao bombe“, objavljen u „Ekspres politici“ u vreme žestokog bombardovanja Srbije od strane NATO-a, bio je zapravo – metak pre pravog metka.

Slavku Ćuruviji presuđeno je u jednoj vili u Užičkoj ulici u Beogradu. Egzekutori su bili jurišnici tadašnje Službe državne bezbednosti.

Prošla je od tada skoro jedna i po decenija, na vlasti u Srbiji su se smenjivale gotovo sve političke opcije, ali niko do današnjih dana nije uspeo da prikupi dokaze i pokrene sudski postupak protiv nalogodavaca i neposrednih izvršilaca ovog zločina.

I kao u fantastičnim pričama, taj slučaj dočekao je da Aleksandar Vučić zatvori svoj politički krug i vrati se na vlast.

Upravo on, ovih dana, obelodanio je imena ubica Slavka Ćuruvije. Do dokaza se došlo od ljudi najbližih ondašnjem režimu. Progovorio je jedan od najmonstruoznijih zločinaca Miloševićeve tajne policije, Milorad Ulemek Legija.

Život je zaista, ne retko, teatar apsurda.

Ali u tom teatru smrt nije vešto glumačko umeće.

Ona je stvarna i nepromenjiva kategorija.

Slavka Ćuruvije nema među nama već skoro 15 godina.

Nametnula mi se misao koju bi danas, siguran sam, Slavko, kada bi to bilo moguće (a nije), saopštio Aleksandru Vučiću?

„Hvala ti što si me ubio, a sada otkrio moje prave ubice.“

I…, koliko god bila teška, ta zamišljena misao je surovo tačna.

Država, koju je 1999. godine baš kao resorni ministar predstavljao Vučić, upravo po njegovom nedavno izrečenom priznanju, ubila je Ćuruviju.

Ako je ubistvo, kao što tvrdi Vučić, naredio Radomir Marković, tadašnji šef Miloševićeve Službe državne bezbednosti, nameće se pitanje ko je bio njegov nalogodavac.

Po, takozvanoj, komandnoj odgovornosti iznad Markovića bili su samo Slobodan Milošević i prava vladarka, iz senke, njegova supruga Mirjana Marković.

Prvi ispod njih, nadležan za informisanje, bio je resorni ministar Aleksandar Vučić.

Naravno, negde između svih njih nalazio se i tadašnji ministar policije Vlajko Stoiljković, ali je očigledno da on nije bio „kapacitet“ za „ozbiljnije poslove“.

Ako bi Vučićeva današnja pravda bila jednaka za sve, morao bi pod hitno da uhapsi i sebe. Bio je on, te 1999. godine, važan „šraf“ u državnom aparatu.

Jer…, ne bih rekao da je, kao ministar informisanja, bio baš toliko neobavešten o slučaju ubistva veoma eksponiranog novinara.

Šta više, iz prve rečenice ovog teksta, može se naslutiti da mu Ćuruvija i nije bio baš po volji.

Elem, iznenada, u uglu pogleda, zapravo niotkuda, počeše da mi izranjaju stihovi onog našeg pesnika:

„Ne bojim se,

samo sam uplašen gledajući u prazno.“

Toliko o tome!