ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

КоментарНа трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Хвала ти што си ме убио…“

images (4)Недавно сам, „лутајући“ по интернету, пронашао насловну страну неких новина из прошлог столећа, на којој је, поред фотографије, изјава Александра Вучића: „Осветићу се кад-тад Славку Ћурувији…“.

Са фотке „погледом стреља“ младалачко, али љутито лице, тадашњег Шешељевог генсека.

Сећате се, наравно, да је у време убиства новинара Ћурувије, априла 1999. године, на власти у Србији била коалиција СПС-ЈУЛ-СРС, а актуелни први потпредседник Владе (ППВ) Вучић био је тада министар информисања.

То је било време најжешћих прогона новинара и кажњавања листова који нису били на платном списку режима.

Драконске новчане казне које је тадашња власт, преко свог правосуђа, изрицала „Дневном телеграфу“ и „Европљанину“, чији је новинар и власник био Ћурувија, а потом и његово гнусно убиство, нису забележени у новијој историји цивилизованих народа.

И врапцима је, још тада, било јасно да је Славка Ћурувију убила држава.

Његово убиство припремано је и кроз медијску кампању у прорежимским новинама. Текст „Ћурувија дочекао бомбе“, објављен у „Експрес политици“ у време жестоког бомбардовања Србије од стране НАТО-а, био је заправо – метак пре правог метка.

Славку Ћурувији пресуђено је у једној вили у Ужичкој улици у Београду. Егзекутори су били јуришници тадашње Службе државне безбедности.

Прошла је од тада скоро једна и по деценија, на власти у Србији су се смењивале готово све политичке опције, али нико до данашњих дана није успео да прикупи доказе и покрене судски поступак против налогодаваца и непосредних извршилаца овог злочина.

И као у фантастичним причама, тај случај дочекао је да Александар Вучић затвори свој политички круг и врати се на власт.

Управо он, ових дана, обелоданио је имена убица Славка Ћурувије. До доказа се дошло од људи најближих ондашњем режиму. Проговорио је један од најмонструознијих злочинаца Милошевићеве тајне полиције, Милорад Улемек Легија.

Живот је заиста, не ретко, театар апсурда.

Али у том театру смрт није вешто глумачко умеће.

Она је стварна и непромењива категорија.

Славка Ћурувије нема међу нама већ скоро 15 година.

Наметнула ми се мисао коју би данас, сигуран сам, Славко, када би то било могуће (а није), саопштио Александру Вучићу?

„Хвала ти што си ме убио, а сада открио моје праве убице.“

И…, колико год била тешка, та замишљена мисао је сурово тачна.

Држава, коју је 1999. године баш као ресорни министар представљао Вучић, управо по његовом недавно изреченом признању, убила је Ћурувију.

images (5)Ако је убиство, као што тврди Вучић, наредио Радомир Марковић, тадашњи шеф Милошевићеве Службе државне безбедности, намеће се питање ко је био његов налогодавац.

По, такозваној, командној одговорности изнад Марковића били су само Слободан Милошевић и права владарка, из сенке, његова супруга Мирјана Марковић.

Први испод њих, надлежан за информисање, био је ресорни министар Александар Вучић.

Наравно, негде између свих њих налазио се и тадашњи министар полиције Влајко Стоиљковић, али је очигледно да он није био „капацитет“ за „озбиљније послове“.

Ако би Вучићева данашња правда била једнака за све, морао би под хитно да ухапси и себе. Био је он, те 1999. године, важан „шраф“ у државном апарату.

Јер…, не бих рекао да је, као министар информисања, био баш толико необавештен о случају убиства веома експонираног новинара.

Шта више, из прве реченице овог текста, може се наслутити да му Ћурувија и није био баш по вољи.

Елем, изненада, у углу погледа, заправо ниоткуда, почеше да ми израњају стихови оног нашег песника:

„Не бојим се,

само сам уплашен гледајући у празно.“

Толико о томе!

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *