Смене и новинари

После смене министра Бате Гашића, и директора Болнице, Горана Богдановића, многи су помислили да је у нашој земљи коначно „прорадила јавност“.

То би значило да је наступила извесна „демократизација“, која гарантује смењивост са функција због огрешења о јавни интерес, и да у свему томе битну улогу играју новинари, који оно што је обавијено велом непрозирности откривају пред народом, као јединим истинским сувереном.

Не делимо такав оптимизам.

Ако Гашић  уопште буде смењен, то ће, верујемо, бити још један показатељ демагогије српског премијера. Да није тако, био би отеран са места министра много раније. Сви знамо зашто.

Што се тиче Богдановића, уверен сам да је некоме у Министарству досадило да прима притужбе и пријаве. А и у медијима је било и коментара и пошалица, нарочито после забране акције добровољног давања крви. Све у свему, Богдановић, према нашем мишљењу, није отишао због онога што му медији, синдикати, његове колеге и пацијенти стављају на терет. Вероватније је да су његови заштитници одлучили да га пусте низ воду штитећи себе, из страха да ће захваљујући Богдановићу и сами добити нежељени публицитет уочи избора.

Све то, у ствари, није ништа ново. Ни неочекивано. Баш као и хорске осуде Гашића које на интернету просипају неки напредњачки ботови, који су се, следећи „линију“, можда мало заиграли. Ускоро ћемо на мрежи читати и прекоре Богдановићевог директоровања. А аутори ће бити они који се нису усуђивали ни да „лајкују“ неки критички осврт на догађаје у паланачкој Болници.

Да се одмах разумемо: немамо никакве симпатије према бившем директору наше болнице; први критички текст о Богдановићевим „реформама“ потписао је, уосталом, управо аутор ових редова, и због тога остао без једног пријатеља, лекара. Исто тако, међутим, не можемо да са симпатијама гледамо на његове данашње и будуће критичаре, који су својевремено прелазили на другу стране улице, да их неко не би ухватио у истом кадру са нама, који зломислимо против уваженог доктора.

Некима су бушили гуме, као директору „Паланачких“, некима су слате претеће поруке, а други су ћутањем и удвориштвом стварали позиције и уживали бенефиције. Сетите се оне конференције за штампу на којој је Ивана Рашковић, уредник „Недељника“ проказана као клеветник, због текста у коме описује како је дежурни гинеколог одбио да је прими, иако је била „хитан случај“, зато што није имала оверену књижицу. Уосталом, погледајте снимак…

Хоћемо да кажемо: ако после Гашића не буду протерани гашићевски манири, уколико Богдановићев дух остане у ходницима паланачке Болнице и после његове смене – ништа се у ствари неће променити. И даље ће бити лицемера, апологета, плашљиваца, и оних који се увек нађу да досоле, онда када је дојучерашњи моћник већ разоружан и понижен. Тај посао не могу да обаве новинари. Потребно је да и други посегну за својим достојанством, да начела и принципе претпоставе конформизму.

Иначе, џаба смо кречили.

Владимир Ђурђевић