KOMENTAR: O LEKARIMA I CRVENOM SLOVU

e07e4801bc510495074c9ec6c2b58a71

Piše: Vladimir Đurđević

Kada se štampa interesuje za etičke probleme, to neminovno izaziva čuđenje: poznato je da se u novinama može naići na nereflektovano, sirovo moralisanje, uglavnom u funkciji senzacionalizma – prema onom svetom pravilu bulevarske štampe: seks, krv i kamena soda. Retko na nešto više od toga.

Najnovija afera, koju su plasirale takozvane velike, „republičke“ novine, a u čijem je središtu Opšta bolnica „Stefan Visoki“ u Smederevskoj Palanci, odnosno njeno Ginekološko odeljenje, barem prividno, nadilazi nivo petparačkih napisa. Iako nevešto, u ovim se tekstovima postavlja pitanje – da li je lekar, ginekolog, imao pravo da odbije da uradi abortus, samo zbog toga što je toga dana – „crveno slovo“.

Na prvi pogled, odgovor je neoborivo negativan: šta bismo rekli da je, na primer, lekar Jehovin svedok, i da se protivi transfuziji krvi? Da li bi odbijanje intervenicije „iz religijskih pobuda“ i u tom slučaju bilo dozvoljeno?

Sa druge strane, ako zagrebemo u zabran etičke rasprave o opravdanosti abortusa – u tom slučaju lekar treba da svoje moralno, ili religiozno moralno uverenje primenjuje univerzalno, dakle nezavisno od toga da li je crveno slovo.

Međutim – a u tome upravo i počiva ova nevešto upakovama zamena teza – u ovom slučaju ne radi se ni o hitnoj, ni o neodložnoj intervenciji. Pacijentikanja, koja, ima pravo da donosi moralne odluke, drugačije od etičkih obzira nas koji nismo pristalice abortusa – u tom slučaju, nema veće pravo na poštovanje moralnih maksima od lekara, koji abortus treba da obavi. Dakle, ako je pacijentkinja odlučila da prekine trudnoću, to je maksima jednake snage, kao i odluka lekara da joj u tome ne pomogne, trećeg dana velikog verskog praznika, ili drugom prigodom.

Stvar bi sasvim drugačije stajala da je bio u pitanju život pacijenta, jer u tom slučaju, prema načelima medicinske etike – lekar ima dužnost da pomogne, čak i ako je njegov vlastiti život (pa i poštovanje moralnih maksima) – u opasnosti.

Ukoliko bismo ovu stvar zaoštrili ka diskusiji u pravcu takozvane primenjene etike –  mogli bismo da konstatujemo da ginekolog ima pravo da iz moralnih razloga odbije da izvrši abortus – baš kao što su, iz religijskih razloga, pripadnici nekih konfesija odbijali da „zaduže“ oružje, tokom služenja vojnog roka, u nekadašnjoj SFRJ.

Radi se o specifičnoj medicinskoj intervenciji, koja pretpostavlja moralnu odluku o tome da li fetus ima pravo na život, čak i ukoliko njegovo rođenje, na neki način, ugrožava majku. Teret odlučivanja u tom slučaju pada na majku, a prema uobičajenom rezonovanju, kome podleže i novinar čiji tekst komentarišemo, lekar koji vrši abortus je automatizovan i dehumanizovan, kao puko oruđe koje ovaj posao treba da obavi. Ukoliko u slučajevima kada je pacijentu neposredno ugrožen život, ili zdravlje, lekar mora da se bori za život, u ovom slučaju, on ima pravo da donese sopstvenu moralnu odluku, da se drži vlastitih uverenja, jednako kao i majka koja zahteva abortus.

Nevolja je u tome što je ovako izloženo pravo lekara nekada nije moguće odvojiti od drugih, sličnih situacija. Na primer, u slučaju da u ordinaciju istovremeno stignu dva podjednako teško povređena pacijenta, da li lekar ima pravo da odluči ko od njih treba da bude spasen – i da li postoje jasni medicinski kriterijumi na osnovu kojih bi doneo tu odluku? Na sreću, ova zamršena pitanja, koja zadiru u spor deontološke i utilitarističke etike – ne moraju biti postavljea u slučaju, koji je, na nekoliko dana, „osvežio“ domaću šampu.

Dakle, osnovno je pitanje – da li je pacijentkinja bila životno ili zdravstveno ugrožena, i da li se intervenija morala obaviti baš tog dana. U sučaju da je odgovor na prethodna dva pitanja negativan, to što se dogodilo ni po čemu se ne razlikuje od odlaganja cirkumcizije, ili uklanjanja bradavica.

Da se razumemo: ovim ne aboliramo takozvano „pravo“ lekara da, od oka, donosi odluke šta jeste, a šta nije urgentan slučaj. Niti da, kao što je to nedavno učinio jedan lekar istog tog Ginekološkog odeljenja – odbije da pregleda pacijentkinju, poslatu iz Hitne pomoći, samo zato što nema overenu zdravstvenu knjižicu – pravdajući se da je i bez pregleda ocenio da ona nije hitan slučaj.

Na sreću, događaj o kome govorimo u ovom tekstu, prema informacijama kojima raspolažemo, ne potpada pod kategoriju lekarske bahatosti.

Halabuka o abortusu i crvenom slovu, u tom smislu, iako ovaj slučaj može biti posmatran i iz etičkog ugla – proizvod je potrebe „velikih novinara“ da potvrde neprikosnovenost svoga zanata, upirući prstom, sa bezbedne razdaljine, u jednu provincijsku bolnicu. A takvo ponašanje, razumljivo, i samo po sebi može biti predmet etičke rasprave. To ostavljamo za neku drugu priliku.

 

You may also like...

2 Responses

  1. Horus kaže:

    Nevest pokusaj opravdavanja bahatog lekara. Da se isto dogodilo pre godinu dana, krivac bi bio direktor… Novinarska posla…

  2. Obrenovic kaže:

    Pa da lekar je bahat jer ne zeli da bude nikome dzelat na praznik a majka nazalost nerodjene bebe je divna i duhovna zena pa bi da ubije dete na praznik.Srce bebe pocinje da kuca u sestoj nedelji razvica a abortus se uglavnom radi u devotoj nedelji.Razmislite da li je to ubistvo ili ne?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.