КОМЕНТАР: О ЛЕКАРИМА И ЦРВЕНОМ СЛОВУ

Пише: Владимир Ђурђевић

Када се штампа интересује за етичке проблеме, то неминовно изазива чуђење: познато је да се у новинама може наићи на нерефлектовано, сирово моралисање, углавном у функцији сензационализма – према оном светом правилу булеварске штампе: секс, крв и камена сода. Ретко на нешто више од тога.

Најновија афера, коју су пласирале такозване велике, „републичке“ новине, а у чијем је средишту Општа болница „Стефан Високи“ у Смедеревској Паланци, односно њено Гинеколошко одељење, барем привидно, надилази ниво петпарачких написа. Иако невешто, у овим се текстовима поставља питање – да ли је лекар, гинеколог, имао право да одбије да уради абортус, само због тога што је тога дана – „црвено слово“.

На први поглед, одговор је необориво негативан: шта бисмо рекли да је, на пример, лекар Јеховин сведок, и да се противи трансфузији крви? Да ли би одбијање интервениције „из религијских побуда“ и у том случају било дозвољено?

Са друге стране, ако загребемо у забран етичке расправе о оправданости абортуса – у том случају лекар треба да своје морално, или религиозно морално уверење примењује универзално, дакле независно од тога да ли је црвено слово.

Међутим – а у томе управо и почива ова невешто упаковама замена теза – у овом случају не ради се ни о хитној, ни о неодложној интервенцији. Пацијентикања, која, има право да доноси моралне одлуке, другачије од етичких обзира нас који нисмо присталице абортуса – у том случају, нема веће право на поштовање моралних максима од лекара, који абортус треба да обави. Дакле, ако је пацијенткиња одлучила да прекине трудноћу, то је максима једнаке снаге, као и одлука лекара да јој у томе не помогне, трећег дана великог верског празника, или другом пригодом.

Ствар би сасвим другачије стајала да је био у питању живот пацијента, јер у том случају, према начелима медицинске етике – лекар има дужност да помогне, чак и ако је његов властити живот (па и поштовање моралних максима) – у опасности.

Уколико бисмо ову ствар заоштрили ка дискусији у правцу такозване примењене етике –  могли бисмо да констатујемо да гинеколог има право да из моралних разлога одбије да изврши абортус – баш као што су, из религијских разлога, припадници неких конфесија одбијали да „задуже“ оружје, током служења војног рока, у некадашњој СФРЈ.

Ради се о специфичној медицинској интервенцији, која претпоставља моралну одлуку о томе да ли фетус има право на живот, чак и уколико његово рођење, на неки начин, угрожава мајку. Терет одлучивања у том случају пада на мајку, а према уобичајеном резоновању, коме подлеже и новинар чији текст коментаришемо, лекар који врши абортус је аутоматизован и дехуманизован, као пуко оруђе које овај посао треба да обави. Уколико у случајевима када је пацијенту непосредно угрожен живот, или здравље, лекар мора да се бори за живот, у овом случају, он има право да донесе сопствену моралну одлуку, да се држи властитих уверења, једнако као и мајка која захтева абортус.

Невоља је у томе што је овако изложено право лекара некада није могуће одвојити од других, сличних ситуација. На пример, у случају да у ординацију истовремено стигну два подједнако тешко повређена пацијента, да ли лекар има право да одлучи ко од њих треба да буде спасен – и да ли постоје јасни медицински критеријуми на основу којих би донео ту одлуку? На срећу, ова замршена питања, која задиру у спор деонтолошке и утилитаристичке етике – не морају бити постављеа у случају, који је, на неколико дана, „освежио“ домаћу шампу.

Дакле, основно је питање – да ли је пацијенткиња била животно или здравствено угрожена, и да ли се интервенија морала обавити баш тог дана. У сучају да је одговор на претходна два питања негативан, то што се догодило ни по чему се не разликује од одлагања циркумцизије, или уклањања брадавица.

Да се разумемо: овим не аболирамо такозвано „право“ лекара да, од ока, доноси одлуке шта јесте, а шта није ургентан случај. Нити да, као што је то недавно учинио један лекар истог тог Гинеколошког одељења – одбије да прегледа пацијенткињу, послату из Хитне помоћи, само зато што нема оверену здравствену књижицу – правдајући се да је и без прегледа оценио да она није хитан случај.

На срећу, догађај о коме говоримо у овом тексту, према информацијама којима располажемо, не потпада под категорију лекарске бахатости.

Халабука о абортусу и црвеном слову, у том смислу, иако овај случај може бити посматран и из етичког угла – производ је потребе „великих новинара“ да потврде неприкосновеност свога заната, упирући прстом, са безбедне раздаљине, у једну провинцијску болницу. А такво понашање, разумљиво, и само по себи може бити предмет етичке расправе. То остављамо за неку другу прилику.