Вест године

Из године у годину, чини ми се да 31. децембар долази све брже. Као да је свака година све краћа.

Да ли су разлог томе деценије које множим или све мање подношљива неизвесност живота у овом делу Балкана?

Заправо, исувише дуго траје лоше време. Почело је још давне ’91. и не престаје.

После лажних Дафимент и Југоскандик банака, врачара и видовњака, самоуздизања до небеса, надрилекара и полтронских медија, грађани Србије почели су да верују и у политичка и економска чуда.

Наивност, лакомисленост и кратко памћење окупирали су свест већег дела нације.

Једноставно, политичар се пресвуче, изговори слатку жељену лаж и постане избавитељ и светац. Када му истекне „рок трајања“ појави се следећи, а он оде да се припреми за наредно пресвлачење и тако…, ових двадесет и кусур година пресипамо свашта у своје животе, који неумитно пролазе.

Петооктобарски занос веома брзо претворио се у смрт последње наде.

Оног који је, тих година, почео да нас поправља, убили смо на вратима Владе.

У међувремену, бар 80 процената популације „преселило“ се на Фарму, едукује се уз Гранд, верује у Великог брата и наручену дневну штампу.

Сан сваке друге „завичајке“ је да се досели у „велики прљави град“ и уда за „бумбара“.

Чак и баба која се чешљала док је горело село, ових дана мудрује по Равној гори, брише и дописује историју Србије.

На нижем нивоу, овде у комшилуку, једна неука особа, већег броја ципела него коефицијента интелигенције, поиграла се законима ове државе, а онда све званичне службе које су јој на то указале прогласила корумпиранима и криминалцима. Гебелсовом методом, „стотину пута поновљена лаж постаје истина“, баш онако како данас у Србији „мали Перица“ замишља демократију, та особа почела је да верује у своју личну правду, и у то убедила и многе „фармере“, па чак и поједине (квази) медије.

„Само лоше вести су добре вести“, каже у једном тренутку главни негативац, медијски магнат, кога ће популарни агент 007 до краја филма, наравно, средити.

Али таква је, на жалост, постала уређивачка политика већине штампаних или електронских медија у Србији.

Црна хроника и масни аброви гутају се „као алва“.

Узгред, недавно на конференцији за штампу, у присуству петнаестак представника „седме силе“, угледни лекар и изванредан стручњак у својој области, поменуо је како је још у другој половини 80-их година прошлог века, приликом неког протеста запослених због тадашњих проблема у здравству, један локални новинар фотографисао докторе – бунтовнике, а онда слику предао полицији као доказни материјал.

Уштинуо сам сопствени образ и утврдиоА да сам потпуно будан, а онда у себи поновио име које је изговорено. Наравно, познајем тог колегу и никада не бих ни помислио да је био доушник државне безбедности.

И то у оно време!

Али, издалека све изгледа другачије…,

Заиста, „не пада снег да прекрије брег већ да звери покаже трагове“.

Елем, на опроштају са текућом годином не осећам нимало туге. Нема празнине коју ствара растанак – заувек.

Била је довољно лоша и неизвесна.

Баш као и она пре ње и сијасет предходних.

Боље сутра, које би требало да почне крајем долазеће 2014. године, најавио нам је вицепремијер Александар Вучић.

Супротно томе, његов министар привреде Саша Радуловић шаље нам поруку да ће баш година која долази бити веома тешка, али ако се сви жестоко потрудимо, ето бољег стандарда кроз неколико година.

Ма, није то ништа…

Било је сличних бисера „за извоз“.

Вест године чуо сам пре двадесетак дана, а она гласи:

Влада Србије купила је десет нових авиона за компанију „Air Serbia“. Авиони ће нашем авиопревознику бити испоручени између 2018. и 2020. године.

 

Дејан Црномарковић