Čestitke ili novogodišnja utopija
Već godinama na moju adresu ne stižu novogodišnje čestitke. Tu i tamo, dobijem po neki novogodišnji mejl, praznike mi, poštom, čestitaju i neke organizacije čiji sam član, ali čestitke od brojnih prijatelja i poznanika više ne dobijam. Doduše, i sam sam odavno prestao da na ovaj način bliskim ljudima čestitam praznike. Možda zbog toga što i ja, i moji prijatelji, brinemo o svakom dinaru, a novogodišnji praznici su i inače vreme velikih izdataka: posle dočeka, otegne se januar, kao gladna godina, množe se računi i opomene, teško se naplaćuje „dodatni posao“. A možda u ovom prazničnom ćutanju, ipak, treba pronaći nekakvu poruku?
Umesto novogodišnjih čestitki, već decenijama vlada pravilo da se putem nacionalnih medija oglašavaju visoki državni fukcioneri, koji daruju pregršt lepih želja. Čemu čestitke, kada ovi medijski pozdravi, osim prazničnih blagoslova, nude i pregledna proročanstva.
Verovatno iz razloga što dolazi iz nekog drugog sveta, u kome se školovao i sticao „menadžersko iskustvo“, tek – novopečeni ministar finansija uputio nam je sudbonosnu poslanicu, koju s pravom možemo da primimo kao novogdišnju čestitku, ali i kao astrološku kartu za narednu godinu. Kada otkuca ponoć, 31. decembra, na snagu stupa zabrana zapošljavanja u javnom sektoru! Ukoliko je vaše dete, kome ste dodijavali podsećanjem da fakultet mora da završi na vreme, konačno odbranilo diplomski rad – moraće da sačeka 24 meseca pre nego što dobije priliku da učestvuje na nekom konkursu. Ova odredba, doduše, ne važi za privatne firme i preduzeća, ali preduzetnici su poslovično neraspoloženi prema diplomcima fakulteta „društvenih nauka“. Nije im zameriti: ko još želi da u firmi ima nekog politikologa, ili, daleko bilo, sociologa, koji ne mogu da odole iskušenju da utiču na radnike, da se sindikalno organizuju i traže nekakva svoja prava!
Pomenuti ministar, koji i bez novogodišnje „uniforme“, podseća na deda-mraza tinejdžera iz prazničnih američkih sapunica, obećava i novi zakon o radu, koji će legalizovati sve ono što gazde i investitori poodavno rade. U Alfa banci već otpuštaju službenice koje su dozvolile sebi takvu napažnju da ostanu bremenite. Ko hoće da radi, mora da zna da ništa u životu ne može da čini mimo volje poslovodstva! Neka se niko ne pravi da nije bio obavešten. Pa već samo ime pomenute banke sugeriše da je ona Alfa (i Omega). Bez razlike, i za klijente i za zaposlene.
Ono što je mlađani ministar, u ulozi Božić bate propustio, dopunjuje njegov stariji kolega: na sreću svih nas, naredne godine ćemo, ako sve bude teklo po planu, lakše i brže ostajati bez posla! Ovako neuki, nismo se obradovali ovoj najavi. A kako ne biti srećan? Zahvaljujući lakoći otpuštanja, stvoriće se konkurentije tržište rada, pa će zaposlenje dobijati samo oni koji mogu da idu ispod tamo nekih granica ljudskog dostojanstva, jer to znači da im je posao stvarno potreban! Ako ste stari i umorni, bolje vam je da ne prelazite u novu godinu! Ona je samo za mlade i snažne, ukoliko nisu jogunasti, pa traže dlaku u jajetu. Nema lošeg posla, postoje samo loši radnici!
Mora da je prijatno upućivati ovakve poslanice. Uostalom, vlast i nije vlast, ukoliko se ne primenjuje, ako nema tu fatalističku crtu. Večiti nezadovoljnici, koji posle navedenih čestitiki i poruka, ipak, ostanu bez vere u bolje sutra, treba da znaju da u korenu praznika prebiva nada, slatka utopija, koja se uzdiže iznad svakog sudbinskog određenja. Treba samo da se ovaj utopijski horizont konkretizuje, da se shvati da nema tog fatuma koji, pre ili kasnije, može odoleti naletu slobode, oblikovanju sudbine vlastitim rukama. Zato je možda najbolje na izrečene čestitke odgovoriti ćutanjem. Naša istorija nas uči da je i to poruka.
Vladimir Đurđević
