ДЕДА МРАЗ ЈЕ НЕГДЕ ТАМО (уместо новогодишње честитке)  

-Уколико 2015. и дође до значајнијег изражавања народног незадовољства, то неће пореметити план поступног преузимања свих националних ресурса, којима ће на крају наредне године господарити велике компаније, капитал без лица и срца. Преузето је национално банкарство, следи „приватизација“ ЕПС-а, Телекома, а потом долазе на ред јавна предузећа и установе. Када све буде готово, имаћемо још само преосталу државну бирократију, са задатком да чува овај систем беспоштедне пљачке народних ресурса, и да поспешује веру у оправданост поменутих „приватизација“ – баш као што нам је пре неколико дана обећао српски Вебер лично.

Како ствари стоје, деца, чији родитељи раде у „јавном сектору“ добиће новогодишњи пакетић само уколико им га испоручи Деда Мраз лично. Онај из Лапоније. Према препоруци, коју је Влада Србије упутила свим „субјектима“ који се финансирају из буџета, куповање новогодишњих пакетића означено је као неоправдан трошак, који, ни више ни мање, угрожава економску стабилност прецизно одмереног и непогрешивог програма привредног опоравка. Економско правдање ове одлуке не сме да остави у другом плану њен образовни карактер. Као да је лично домишљати и луцидни Вербић и овде умешао своје прсте: деца у Србији треба да се суоче са истином да Деда Мраз не постоји већ на нивоу јаслица! Што пре усвоје ону познату мантру да је свако ковач своје среће, односно да се не треба ослањати ни на државу, ни на Лапонију, ни на Недођију, утолико пре ће прихватити будућност без социјалних гаранција, свет беспоштедног рада и суровог тржишта.

Каже се да капитализам распарчује свет. То не значи да су митови протерани из буржоаског друштва. Напротив, капитализам се веома добро служи митовима. Деда Мраз (некада Свети Никола) је поодавно постао икона либералног света – симулација једнакости и човекољубља, које, у ствари, не може да заживи ни током једног јединог дана у години. Сетите се оног филма у коме Шварценегер уз помоћ свих својих мишића бије битку са другим побеснелим родитељима, да би се докопао последњег непродатог примерка играчке, за свог сина! Поставши маркетиншка форма, Santa Clause у белом свету служи да би се, крајем године, поспешила потрошња. Према томе, позивање на новогодишњу штедњу, које долази, ни мање ни више, него из уста првог од свих домаћих вебероваца, као да, парадоксално, спутава отварање домаћег тржишта. Како ћемо поспешити производњу, ако се манемо новогодишњег „расипништва“. Родитељи, који ће уместо синдикалног Деда Мраза убудуће сами куповати поклоне за своју децу, мораће да се помире са тешком јануарском оскудицом. А иду и други празници.

У ствари, само наивнима, или онима који се, као Динкић, праве да су наивни, промиче да савремени, глобализовани капитализам не хаје за „равномерни развој“. На једном делу света се производи, а они који производе не морају да буду истовремено и потрошачи, јер је та јефтино произведена роба намењена другим деловима света и другачијим купцима, који то могу да плате. Самим тим, могуће је претворити комплетне државе, па чак и веће регије у бесцаринске зоне, у којима су радницима забрањени одмори (дневни, недељни и месечни), право на боловање, где им се исплаћују минималне плате. Ускраћивање пакетића само је најочигледији корак овакве политике (коју, да се одмах разумемо, не спроводи само ова влада, него и многе владе од раније – иако се садашњим „веберовцима“ мора признати да су у том послу и више него ревносни).

Без цинизма и сарказма, не желећи да будемо духовити, одустајући чак и од црнохуморне варијанте новогодишњих честитки, упутићемо овим поводом један поглед ка будућности: извесно, ни наредне године, ништа се битно неће променити. Свакако, биће протеста на улицама, а можда и озбиљнијег „нарушавања јавног реда и мира“. Па ипак, уколико 2015. и дође до значајнијег изражавања народног незадовољства, то неће поремитити план поступног преузимања свих националних ресурса, којима ће на крају наредне године господарити велике комланије, капитал без лица и срца. Преузето је национално банкарство, следи „приватизација“ ЕПС-а, Телекома, а потом долазе на ред јавна предузећа и установе. Када све буде готово, имаћемо још само преосталу државну бирократију, са задатком да чува овај систем беспоштедне пљачке народних ресурса, и да поспешује веру у оправданост поменутих „приватизација“ – баш као што нам је пре неколико дана обећао српски Вебер лично. Уколико било ко избије на површину, ношен  протестима гладних и обесправљених „губитника транзиције“ – сместа ће бити анулиран, добро оркестрираном медијском хајком, а нису искључене ни друге мере. То зна и наш Велики Реформатор, и зато самоуверено изјављује да га никакви протести неће поколебати.

Обхрвани проблемима године на измаку, вероватно нећемо имати времена да деци објашњавамо да је Деда Мраз негде тамо, да је то прича у којој ми више не станујемо. „Државни пакетић“ заменићемо чоколадом купљеном на пијаци, или неком кинеском пластичном направом (вероватно недоступној кинешчићима). А уколико су нам деца прерасла пакетиће, најбољи новогодишњи поклон је да их научимо да прозру праве намере гордељивих типова који привидно (а у име других) ведре и облаче, и којима се, ето, испунила жеља да буду господари новогодишњег славља. Подигнимо полупуне или полупразне чаше, и верујмо да ће  неког првог јануара осванути дан када ће рачуни коначно бити паравнани.

У то име …