ХАКЕРИ, ПОРНОГРАФИЈА И ПРИВАТНОСТ
Не знам да ли се ради о намерном упаду хакера, или о вирусу који се шири мрежом, тек – и мој профил на фејсбуку преплавили су порнографски садржаји (видео-клипови), који су затим, под мојим именом, одлазили на адресе мојих пријатеља на овој мрежи. Ма како то било непријатно, одмах сам помислио да су могле да ми се догоде и горе ствари. Рецимо, да ме неко огласи као обожаватеља лика и дела Александра Вучића, или, далеко било, поштоваоца Александра Вулина и његове квазилевице. Могао сам да будем именован и као четник-почетник, или као неолиберал, од главе до пете. А таква би ми ујдурма много теже пала. Али, ето идеје, за неке будуће хакере.
Вратимо се за тренутак видео-клипу. Сматрам да је порнографија лишена сексуалности, да је, како то каже Славој Жижек, суштински асексуална. Сексуалност почива у рефлексији, у оном тренутку када постајемо свесни своје обузетости самим сексуалним чином. У порнографији тога нема, и зато ми је овај „жанр“ увек био досадан. Са друге стране, ако је порнографија некада, рецимо у доба Буњуела, била начин да се прикаже лицемерје такозваног грађанског морала, она данас не може да буде употребљена ни у каквом превратничком смислу.
Није ово једина „дигитална“ непријатност којој сам изложен. Месецима су, наиме, путем СМС-а стизале немуште поруке (ја још увек поседујем стари телефон који не чита програмске и техничке новотарије), увећавајући, истовремено, месечни рачун за мобилни. Испоставило се да је и то својеврсни хакерски изум. Једва сам се ослободио овог намета.
На све ово, после прилично безазлене куповине на кредит, у једној продавници техничке робе, стигла ми је, на кућну адресу, кредитна картица, коју нисам тражио, и коју и дан данас уредно плаћам, иако немам пин-број, па је не користим. Кредит сам одавно отплатио. Покушао сам, наравно, да вратим картицу, али су ми у банци објаснили да то не иде тек тако. Морам најпре да платим одређене таксе. „Али ја картицу не користим, и никада ми није послат пин-код“ – наваљивао сам. „Нема везе, ви имате картицу, ако хоћете послаћемо вам пин-код, али и то морате да платите. Не бих вам саветовала да ово занемарите, јер вам кредитни биро више никада неће одобрити кредит“ – са смешком је одвратила службеница.
Када сам једној љубазној особи, која ме је упозорили на ласцивне садржаје на мом фејсбук профилу рекао да ћу обрисати цео профил, па кренути испочетка, објаснила ми је да то није могуће. Профил може да обрише само неки анонимни сајбер-ентитет, ако процени да наносим штету јавном моралу, односно друштвеним тековинама које су на снази. Значи, још нисам прешао ту црту, иако се трудим.
Немогућност да се одјавите са неке друштвене мреже, хакерско скенирање рачунара, подаци које дајете не само банкарским службеницима, него свакој шуши када нешто желите да купите на отплату – све то многи савремени теоретичари именују као нападе на приватност. Не спорим, када неко нешто ради у ваше име, без вашег знања и одобрења, тиме свакако угрожава ваш персоналитет. Увредљиво је и какве све податке морате да обзнаните да бисте купили обичан усисивач. Са друге стране, није лк тај персоналитет већ угрожен – системом образовања, наметањем капиталистичких вредности, па, ако хоћете, и упорним понављањем мантре да се све мора решавати унутар институција неолибералног система. А шта ако је сам тај систем проблем (који треба да буде решен)?
Уколико поверујете да сте сиромашни због тога што нисте довољно „предузимљиви“, или да је сасвим природно да вам буде обезбеђена само примарна здравствена заштита, ако вас јавно прозивају да сте „крезуби“, и зато мање вредни (јер какви су то примитивци који не могу себи да приуште одлазак код зубара), а ви због тога избегавате да се осмехнете – није ли то тежи и погубнији напад, од јефтине „порњаве“ на вашем „профилу“.
Виђао сам ја и перверзније садржаје на интернету. Економске анализе, које оправдавају отпуштања ради бољитка, искључујући, тако, оне који ће бити отпуштени из популације која уопште сме да се нада бољем животу; политичку порнографију, која нам натура стазе и богазе којима морамо табанати; елитистички егзибиционизам „мајстора културе“.
Против свега тога не можемо се борити на интернету. Можда можемо да позивамо, да разобличавамо те нападе на интегритет и интелигенцију, али проблем се не може решти дигиталним путем. Ту су далеко делотворнија аналогна средства. Укључујући и тарабу!