HAKERI, PORNOGRAFIJA I PRIVATNOST
Ne znam da li se radi o namernom upadu hakera, ili o virusu koji se širi mrežom, tek – i moj profil na fejsbuku preplavili su pornografski sadržaji (video-klipovi), koji su zatim, pod mojim imenom, odlazili na adrese mojih prijatelja na ovoj mreži. Ma kako to bilo neprijatno, odmah sam pomislio da su mogle da mi se dogode i gore stvari. Recimo, da me neko oglasi kao obožavatelja lika i dela Aleksandra Vučića, ili, daleko bilo, poštovaoca Aleksandra Vulina i njegove kvazilevice. Mogao sam da budem imenovan i kao četnik-početnik, ili kao neoliberal, od glave do pete. A takva bi mi ujdurma mnogo teže pala. Ali, eto ideje, za neke buduće hakere.
Vratimo se za trenutak video-klipu. Smatram da je pornografija lišena seksualnosti, da je, kako to kaže Slavoj Žižek, suštinski aseksualna. Seksualnost počiva u refleksiji, u onom trenutku kada postajemo svesni svoje obuzetosti samim seksualnim činom. U pornografiji toga nema, i zato mi je ovaj „žanr“ uvek bio dosadan. Sa druge strane, ako je pornografija nekada, recimo u doba Bunjuela, bila način da se prikaže licemerje takozvanog građanskog morala, ona danas ne može da bude upotrebljena ni u kakvom prevratničkom smislu.
Nije ovo jedina „digitalna“ neprijatnost kojoj sam izložen. Mesecima su, naime, putem SMS-a stizale nemušte poruke (ja još uvek posedujem stari telefon koji ne čita programske i tehničke novotarije), uvećavajući, istovremeno, mesečni račun za mobilni. Ispostavilo se da je i to svojevrsni hakerski izum. Jedva sam se oslobodio ovog nameta.
Na sve ovo, posle prilično bezazlene kupovine na kredit, u jednoj prodavnici tehničke robe, stigla mi je, na kućnu adresu, kreditna kartica, koju nisam tražio, i koju i dan danas uredno plaćam, iako nemam pin-broj, pa je ne koristim. Kredit sam odavno otplatio. Pokušao sam, naravno, da vratim karticu, ali su mi u banci objasnili da to ne ide tek tako. Moram najpre da platim određene takse. „Ali ja karticu ne koristim, i nikada mi nije poslat pin-kod“ – navaljivao sam. „Nema veze, vi imate karticu, ako hoćete poslaćemo vam pin-kod, ali i to morate da platite. Ne bih vam savetovala da ovo zanemarite, jer vam kreditni biro više nikada neće odobriti kredit“ – sa smeškom je odvratila službenica.
Kada sam jednoj ljubaznoj osobi, koja me je upozorili na lascivne sadržaje na mom fejsbuk profilu rekao da ću obrisati ceo profil, pa krenuti ispočetka, objasnila mi je da to nije moguće. Profil može da obriše samo neki anonimni sajber-entitet, ako proceni da nanosim štetu javnom moralu, odnosno društvenim tekovinama koje su na snazi. Znači, još nisam prešao tu crtu, iako se trudim.
Nemogućnost da se odjavite sa neke društvene mreže, hakersko skeniranje računara, podaci koje dajete ne samo bankarskim službenicima, nego svakoj šuši kada nešto želite da kupite na otplatu – sve to mnogi savremeni teoretičari imenuju kao napade na privatnost. Ne sporim, kada neko nešto radi u vaše ime, bez vašeg znanja i odobrenja, time svakako ugrožava vaš personalitet. Uvredljivo je i kakve sve podatke morate da obznanite da biste kupili običan usisivač. Sa druge strane, nije lk taj personalitet već ugrožen – sistemom obrazovanja, nametanjem kapitalističkih vrednosti, pa, ako hoćete, i upornim ponavljanjem mantre da se sve mora rešavati unutar institucija neoliberalnog sistema. A šta ako je sam taj sistem problem (koji treba da bude rešen)?
Ukoliko poverujete da ste siromašni zbog toga što niste dovoljno „preduzimljivi“, ili da je sasvim prirodno da vam bude obezbeđena samo primarna zdravstvena zaštita, ako vas javno prozivaju da ste „krezubi“, i zato manje vredni (jer kakvi su to primitivci koji ne mogu sebi da priušte odlazak kod zubara), a vi zbog toga izbegavate da se osmehnete – nije li to teži i pogubniji napad, od jeftine „pornjave“ na vašem „profilu“.
Viđao sam ja i perverznije sadržaje na internetu. Ekonomske analize, koje opravdavaju otpuštanja radi boljitka, isključujući, tako, one koji će biti otpušteni iz populacije koja uopšte sme da se nada boljem životu; političku pornografiju, koja nam natura staze i bogaze kojima moramo tabanati; elitistički egzibicionizam „majstora kulture“.
Protiv svega toga ne možemo se boriti na internetu. Možda možemo da pozivamo, da razobličavamo te napade na integritet i inteligenciju, ali problem se ne može rešti digitalnim putem. Tu su daleko delotvornija analogna sredstva. Uključujući i tarabu!
