KONAČNO REŠENJE

Obratimo pažnju na jednu zastrašujuću pojavu: u teškim vremenima, kada bi bilo logično da se oni koji su ugroženi homogenizuju ne bi li se udruženi lakše izborili za zajednički interes, dolazi do podvajanja, odsustva saosećanja i prezira prema sastradalnicima – u duhu onog Brehtovog dela, Dobra duša iz Sečuana, koje pokazuje da u siromaštvu nema dobrote i humaniteta.

Sasvim je razumljivo, iako se sa tim, jasno, ne možemo složiti, to što vlast pokušava da napravi podelu na dobre i sumnjive – denuncirajući svakoga ko nije apologeta aktuelne vlade – kao nerpijatelja: tako čujemo da se iza protesta advokata „krije neko drugi“, da su studente zadojili antidržavni lobiji, da u pozadini protesta zdravstvenih radnika stoji neki razbarušeni „demokrata“. Ovaj mehanizam, u kome se sile harmonije i reda koje oličava državna aparat pokazuju kao jedine dostojne racionalnog izbora (nasuprot silama nereda i haosa, kojima pripadaju svi koji poteze onih na vlasti dovode u pitanje), star je, u stvari, koliko i sama vlast. To se činilo još u antička vremena. Danas je ovakav oblik odbrane hegemoinije vlasti, doduše, već prokazan kao maskirna uniforma, pa deluje otužno i oporo. Ali, to nije tema našeg današnjeg osvrta.

Za razliku od ovog oblika autoritarnosti, sred „običnog sveta“, kako rekosmo – odomaćilo se traženje izlaza u dehumahnizovanju nekih društvenih grupa, kojima ne pripadaju oni koji upiru prstom (iako se nalaze u jednakim društvenim okolnostima).

Tako je, na primer, iz partije Saše Radulovića, ovih dana plasiran predlog da se „rupa u budžetu“ začepi tako što će po hitnom postupku biti otpušteni svi „partijski kadrovi“ iz društvenog sektora.

Ti, koje prema „humanom“ Raduloviću treba otpustiti su „neki drugi“, iako se radi o ljudima koji većinom, rade za bednu platu, imaju porodice, čiju decu, takođe, treba školovati i izdražavti. U stvari, u duhu predloženog „rešenja“, to uopšte nisu ljudi –što opravdava da naprosto „okrenemo glavu“, da svoju savest ne opterećujemo njihovom daljom sudbinom. Ko im je kriv što su dobili posao zahvaljuujući nekoj stranci? Svejedno je da li taj posao obavljaju savesno i kako treba – oni su „sa one strane“, i zato ih treba istrebiti iz javnog sektora, isključiti iz platnog prometa. Te štetne konzumente hrane potrebno je staviti „van zakona“; na njih se ne odnosi ni ovaj, obezdušeni Zakon o radu, oni nemaju prava ni na kakve društvene beneficije; zašto da ne – treba im oduzeti javne isprave, zdravstvene knjižice, a, kako bi bili na oko prepoznatljivi, možda bi trebalo narediti da na nadlaktici nose žutu traku!

Nije ovde reč o kratkoj pameti jednog neuspešnog ministra, koga, dok je bilo na vlasti, nisu previše zanimali problemi radnika. Nevolja je u tome što se ovakvi stavovi „primaju“ u javnom mnenju. Na stranu što su  mnogi od onih koji upiru prstom u „partijske kadrove“ i sami primljeni na krilima nekih drugih partija, putem „burazerskih veza“ ili najprostijeg nepotizma (ovih dana slušao sam jednu „cepanicu“, koji zaboravljajući na koji način je došao do posla, bezobrazno upire prstom u kolege sa kojima radi). Nejasno ostaje kako osiromašeni ljudi, koji nisu koristili nikakvu vezu da bi došli do zaposlenja, mogu da druge siromašne ljude kvalifikuju kao „partijske kadrove“, kao bića drugog reda, koja nemaju jednake, ljudske potrebe kao i oni.

Razumevanje navedene nejasnoće podrazumeva da stvari sagledamo u širem kontekstu. Podela na ljude prvog i drugog reda, koju prihvataju slaboumni bivši ministri, cepanice loše memorije, ili drugi, obični, siromašni ljudi – potiče, u stvari, iz samog socijalnog modela; liberalizam podrazumeva podelu na one koji su više ili manje preduzimljivi, a iz ove podele ishode sve kasnije diferencije klasnog društva: zaslužni i  otpadnici – veliki i mali – vizionari i reakcionari – zasluženo bogati i opravdano siromašni, naposle – korisni članovi društva i bespotrebni potrošači prirodnih resursa. Liberalni kapitalizam jednostavno ne može da bude univerzalno načelo, jer se uprkos pravnoj jednakosti u društvu suočavamo sa ekonomskom nejednakošću. U vremenima krize, liberalizam zato lako poseže za „konačnim rešenjima“, koja mirišu na na onu podelu nagoveštenu u filmovima Leni Rifenštal iz tridesetih godina prošlog veka.

Ostaje pitanje: kako uspostaviti jedinstvo, artikulisanu zajednicu onih koji su „gubitnici“ – da upootrebim svoju omiljenu reč – ovog glajhšaltovanog društva? Odgovor ne podrazumeva neko načelo, koje bi se nametnulo „odozgo“, nego, naprotiv, intuitivni osećaj ukorenjenosti u istim interesima – a to pretpostvlja buđenje klasne svesti svih koji jedva sastavljaju kraj sa krajem, nezavisno od njihove partijske pripadnosti.