КОНАЧНО РЕШЕЊЕ
Обратимо пажњу на једну застрашујућу појаву: у тешким временима, када би било логично да се они који су угрожени хомогенизују не би ли се удружени лакше изборили за заједнички интерес, долази до подвајања, одсуства саосећања и презира према састрадалницима – у духу оног Брехтовог дела, Добра душа из Сечуана, које показује да у сиромаштву нема доброте и хуманитета.
Сасвим је разумљиво, иако се са тим, јасно, не можемо сложити, то што власт покушава да направи поделу на добре и сумњиве – денунцирајући свакога ко није апологета актуелне владе – као нерпијатеља: тако чујемо да се иза протеста адвоката „крије неко други“, да су студенте задојили антидржавни лобији, да у позадини протеста здравствених радника стоји неки разбарушени „демократа“. Овај механизам, у коме се силе хармоније и реда које оличава државна апарат показују као једине достојне рационалног избора (насупрот силама нереда и хаоса, којима припадају сви који потезе оних на власти доводе у питање), стар је, у ствари, колико и сама власт. То се чинило још у античка времена. Данас је овакав облик одбране хегемоиније власти, додуше, већ проказан као маскирна униформа, па делује отужно и опоро. Али, то није тема нашег данашњег осврта.
За разлику од овог облика ауторитарности, сред „обичног света“, како рекосмо – одомаћило се тражење излаза у дехумахнизовању неких друштвених група, којима не припадају они који упиру прстом (иако се налазе у једнаким друштвеним околностима).
Тако је, на пример, из партије Саше Радуловића, ових дана пласиран предлог да се „рупа у буџету“ зачепи тако што ће по хитном поступку бити отпуштени сви „партијски кадрови“ из друштвеног сектора.
Ти, које према „хуманом“ Радуловићу треба отпустити су „неки други“, иако се ради о људима који већином, раде за бедну плату, имају породице, чију децу, такође, треба школовати и издражавти. У ствари, у духу предложеног „решења“, то уопште нису људи –што оправдава да напросто „окренемо главу“, да своју савест не оптерећујемо њиховом даљом судбином. Ко им је крив што су добили посао захваљуујући некој странци? Свеједно је да ли тај посао обављају савесно и како треба – они су „са оне стране“, и зато их треба истребити из јавног сектора, искључити из платног промета. Те штетне конзументе хране потребно је ставити „ван закона“; на њих се не односи ни овај, обездушени Закон о раду, они немају права ни на какве друштвене бенефиције; зашто да не – треба им одузети јавне исправе, здравствене књижице, а, како би били на око препознатљиви, можда би требало наредити да на надлактици носе жуту траку!
Није овде реч о краткој памети једног неуспешног министра, кога, док је било на власти, нису превише занимали проблеми радника. Невоља је у томе што се овакви ставови „примају“ у јавном мнењу. На страну што су многи од оних који упиру прстом у „партијске кадрове“ и сами примљени на крилима неких других партија, путем „буразерских веза“ или најпростијег непотизма (ових дана слушао сам једну „цепаницу“, који заборављајући на који начин је дошао до посла, безобразно упире прстом у колеге са којима ради). Нејасно остаје како осиромашени људи, који нису користили никакву везу да би дошли до запослења, могу да друге сиромашне људе квалификују као „партијске кадрове“, као бића другог реда, која немају једнаке, људске потребе као и они.
Разумевање наведене нејасноће подразумева да ствари сагледамо у ширем контексту. Подела на људе првог и другог реда, коју прихватају слабоумни бивши министри, цепанице лоше меморије, или други, обични, сиромашни људи – потиче, у ствари, из самог социјалног модела; либерализам подразумева поделу на оне који су више или мање предузимљиви, а из ове поделе исходе све касније диференције класног друштва: заслужни и отпадници – велики и мали – визионари и реакционари – заслужено богати и оправдано сиромашни, напосле – корисни чланови друштва и беспотребни потрошачи природних ресурса. Либерални капитализам једноставно не може да буде универзално начело, јер се упркос правној једнакости у друштву суочавамо са економском неједнакошћу. У временима кризе, либерализам зато лако посеже за „коначним решењима“, која миришу на на ону поделу наговештену у филмовима Лени Рифенштал из тридесетих година прошлог века.
Остаје питање: како успоставити јединство, артикулисану заједницу оних који су „губитници“ – да упоотребим своју омиљену реч – овог глајхшалтованог друштва? Одговор не подразумева неко начело, које би се наметнуло „одозго“, него, напротив, интуитивни осећај укорењености у истим интересима – а то претпоствља буђење класне свести свих који једва састављају крај са крајем, независно од њихове партијске припадности.