KVAZIISTORIJSKA PAPAZJANIJA

Proslava značajnog istorijskog jubileja, sedamdesete godišnjice oslobođenja Beograda, na žalost, umesto istinskog spektakla, pretvorila se u kvaziistorijsku konfuziju – kao da su organizatori svesno želeli da zaobiđu neizbežno veličanje partizanske vojske, koja je, zajedno sa jedinicama Crvene armije, oslobodila glavni grad Jugoslavije, 20. oktobra 1944. godine.

Da nešto nije u redu, moglo se nazreti nekoliko dana ranije, kada je najavljeno postavljanje spomenika Nikolaju II Romanovu, caru koji je svgnut u velikim revolucionarnim dešavanjima u Rusiji. Ako se ima u vidu da je u oslobađanju Beograda učestvovala Crvena armija, postavljanje spomenika poslednjem ruskom caru deluje kao priča iz druge opere. Ostavljamo ovde po strani mračne događaje u vezi sa ubistvom carske porodice. Ovaj nesumnjivi zločin, međutim, ne umanjuje odgovornost Nikolaja II za zastrašujuću bedu koja je vladala carskom Rusijom, odnosno za nečuvenu eksploataciju radnika, koji su i pokrenuli revolucionarne događaje.

U nastojanju da vojnom paradom pod nazivom „Korak pobednika“ – ukažu na slobodarsku tradiciju srpskog naroda, organizatori proslave oslobođenja Beograda od fašističke okupacije, ponovo su napravili papazjaniju, prilikom dolaska Putina i Nikolića na tribinu: vojni orkestar svirao je „Marš na Drinu“. Uprkos pijetetu prema srpskim borcima, koji su hrabro, u bitkama na Ceru i Kolubari – potisnuli Austrijance i oslobodili Srbiju – ovaj marš nema ama baš nikakve veze sa oslobađanjem Beograda u Drugom svetskom ratu, koji – a to treba podvući, nije oslobodila srspka vojska, nego partizanske jedinice, u sadejstvu sa Crvenom armijom. Takođe je neprimereno što su „počasnu stražu“ ispred tribine za „visoke zvanice“ čuvali vojnici obučeni u staru srpsku uniformu. Kakve veze ima uniforma slavne vojske Kraljevine Srbije iz Velikog rata sa partizanskim jedinicama? To bi bilo isto kao kada bi prilikom proslave na Ceru počasnu stražu čuvali stražari obučeni u vojnu odeću iz vremena Kosovskog boja. Da reč nije o nemaru, nego o smišljenom scenariju, potvrdio je govor predsedika Srbije, u kome se ni jednom rečju ne pominju ni partizani, ni višenacionalni karakter jedinica koje su oslobađale Beograd. Prema tome, insistiranje na kontinuitetu sa starom srpskom vojskom sprovedeno je iz razloga da bi se minimizirala uloga Komunističke partije i partizanskih jedinica, koje su jedini istinski borci protiv fašizma, ne samo u Srbiji, nego u svim potonjim republikama socijalističke Jugoslavije. Imajući u vidu ovakav koncept, mogli smo da doživimo i veća iznenađenja: recitovanje Kosovskog zaveta, ili nastup grupe „Svibor“ (srednjevekovne viteške i borilačke veštine), kao uvod u „Korak pobednika“.

Za razliku od domaćina, Vladimir Vladimirovič je u svom govoru pomenuo i partizane i Jugoslaviju. Iako nije ubeđeni levičar, ruski predsednik duboko poštuje socijalističku istoriju svoje zemlje, pa se ne libi da armiju koja je zadala smrtni udarac fašističkoj Nemačkoj zove onako kako se i zvala – Crvenom armijom.

Ne želimo da ovom prilikom budemo maliciozni. Svejedno je da li ponašanje organizatora parade svedoči o njihovom nacionalističkom (čitaj: radikalskom) šinjelu, kako to neki tvrde. Prema našem mišljenju, u duhu liberalne tradicije, državni vrh jednostavno nije pobornik nikakvih ideja, osim neoliberalnih dimnih zavesa, ispod kojih bruje tokovi kapitala. Ni Putinova Rusija nije SSSR, odnosno i na istoku i na zapadu susrećemo se sa istom koncepcijom sveta, drugačijom od one iz vremena Sovjetskog Saveza i SFRJ. Doduše, na geopolitičkom planu Putin je značajna figura, utoliko što svojom politikom bitno sputava pokušaj uspostavljanja američke hegemonije. Ideološki, međutim, on je glasnogovornik i zaštitnik krupnog kapitala, baš kao i njegovi zapadni takmaci. Pa ipak, za razliku od domaćina, on, kao pametan čovek i odgovoran državnik, ne nipodaštava značajan period ruske istorije.

Prema domaćem političkom vrhu, „Korak pobednika“ je korak koji su napravili Srbi i srpska vosjka, svejedno što su se svi borci, nezavisno od nacionalne pripadnosti, borili pod crvenom zastavom. Na sledećoj vojnoj paradi zato možemo očekivati da se ide korak dalje – da se borcima protiv fašizma nazovu i četnici, a kako je krenulo – možda i ljotićevci i nedićevci – svi, samo ne partizani.

Ideju socijalne pravde, u vremenima kada je, kako kaže jedan državni zvaničnik „deplasirana ideja da država treba da pruža pomoć onima koji su ugroženi“ valja izbrisati iz pamćenja.

Naravno, ovaj orvelovski posao podrazumeva ne samo kontrolu medija, nego i dalje srozavanje obrazovanja, na svim nivoima. Parada o kojoj govorimo u tom je smislu jasan putokaz, a „pobednik“ iz njenog naziva – zna se ko.

Uprkos svemu, organizatorima, sigurnim u svoju pobedu, treba uputiti jedan istorijski nauk: pobeđeni, kada stekne svest o svom porazu, iznova postaje opasan protivnik, ili – u prevodu: potlačeni lako mogu postati pobednici, kada shvate svoj položaj i značaj, kada budu svesni svoje snage.