КВАЗИИСТОРИЈСКА ПАПАЗЈАНИЈА
Прослава значајног историјског јубилеја, седамдесете годишњице ослобођења Београда, на жалост, уместо истинског спектакла, претворила се у квазиисторијску конфузију – као да су организатори свесно желели да заобиђу неизбежно величање партизанске војске, која је, заједно са јединицама Црвене армије, ослободила главни град Југославије, 20. октобра 1944. године.
Да нешто није у реду, могло се назрети неколико дана раније, када је најављено постављање споменика Николају II Романову, цару који је свгнут у великим револуционарним дешавањима у Русији. Ако се има у виду да је у ослобађању Београда учествовала Црвена армија, постављање споменика последњем руском цару делује као прича из друге опере. Остављамо овде по страни мрачне догађаје у вези са убиством царске породице. Овај несумњиви злочин, међутим, не умањује одговорност Николаја II за застрашујућу беду која је владала царском Русијом, односно за нечувену експлоатацију радника, који су и покренули револуционарне догађаје.
У настојању да војном парадом под називом „Корак победника“ – укажу на слободарску традицију српског народа, организатори прославе ослобођења Београда од фашистичке окупације, поново су направили папазјанију, приликом доласка Путина и Николића на трибину: војни оркестар свирао је „Марш на Дрину“. Упркос пијетету према српским борцима, који су храбро, у биткама на Церу и Колубари – потиснули Аустријанце и ослободили Србију – овај марш нема ама баш никакве везе са ослобађањем Београда у Другом светском рату, који – а то треба подвући, није ослободила срспка војска, него партизанске јединице, у садејству са Црвеном армијом. Такође је непримерено што су „почасну стражу“ испред трибине за „високе званице“ чували војници обучени у стару српску униформу. Какве везе има униформа славне војске Краљевине Србије из Великог рата са партизанским јединицама? То би било исто као када би приликом прославе на Церу почасну стражу чували стражари обучени у војну одећу из времена Косовског боја. Да реч није о немару, него о смишљеном сценарију, потврдио је говор председика Србије, у коме се ни једном речју не помињу ни партизани, ни вишенационални карактер јединица које су ослобађале Београд. Према томе, инсистирање на континуитету са старом српском војском спроведено је из разлога да би се минимизирала улога Комунистичке партије и партизанских јединица, које су једини истински борци против фашизма, не само у Србији, него у свим потоњим републикама социјалистичке Југославије. Имајући у виду овакав концепт, могли смо да доживимо и већа изненађења: рецитовање Косовског завета, или наступ групе „Свибор“ (средњевековне витешке и борилачке вештине), као увод у „Корак победника“.
За разлику од домаћина, Владимир Владимирович је у свом говору поменуо и партизане и Југославију. Иако није убеђени левичар, руски председник дубоко поштује социјалистичку историју своје земље, па се не либи да армију која је задала смртни ударац фашистичкој Немачкој зове онако како се и звала – Црвеном армијом.
Не желимо да овом приликом будемо малициозни. Свеједно је да ли понашање организатора параде сведочи о њиховом националистичком (читај: радикалском) шињелу, како то неки тврде. Према нашем мишљењу, у духу либералне традиције, државни врх једноставно није поборник никаквих идеја, осим неолибералних димних завеса, испод којих брује токови капитала. Ни Путинова Русија није СССР, односно и на истоку и на западу сусрећемо се са истом концепцијом света, другачијом од оне из времена Совјетског Савеза и СФРЈ. Додуше, на геополитичком плану Путин је значајна фигура, утолико што својом политиком битно спутава покушај успостављања америчке хегемоније. Идеолошки, међутим, он је гласноговорник и заштитник крупног капитала, баш као и његови западни такмаци. Па ипак, за разлику од домаћина, он, као паметан човек и одговоран државник, не ниподаштава значајан период руске историје.
Према домаћем политичком врху, „Корак победника“ је корак који су направили Срби и српска восјка, свеједно што су се сви борци, независно од националне припадности, борили под црвеном заставом. На следећој војној паради зато можемо очекивати да се иде корак даље – да се борцима против фашизма назову и четници, а како је кренуло – можда и љотићевци и недићевци – сви, само не партизани.
Идеју социјалне правде, у временима када је, како каже један државни званичник „депласирана идеја да држава треба да пружа помоћ онима који су угрожени“ ваља избрисати из памћења.
Наравно, овај орвеловски посао подразумева не само контролу медија, него и даље срозавање образовања, на свим нивоима. Парада о којој говоримо у том је смислу јасан путоказ, а „победник“ из њеног назива – зна се ко.
Упркос свему, организаторима, сигурним у своју победу, треба упутити један историјски наук: побеђени, када стекне свест о свом поразу, изнова постаје опасан противник, или – у преводу: потлачени лако могу постати победници, када схвате свој положај и значај, када буду свесни своје снаге.