ПОПОДНЕ ЈЕДНОГ ФАУНА
„Свога су се смеха, љубави либили,
бежећи од сунца, ноћи и села.
и пред сваком сеном у земљу се крили
и имали мала и згрчена тела
па су сваку наду тужно промашили,
и све што су хтели вода је однела“
/Оскар Давичо, „Хана“/
После поплаве, они који су, на срећу, остали на сувом, показали су за ова тешка времена невероватну солидарност. Једна млада дама, са којом сам, службено, контактирао само телефоном, понудила ми је на коришћење свој стан у Београду, спремна да се на неколико месеци исели код родитеља. На конак су ме примили људи који то уопште нису морали да учине. Нико им не би замерио. Моју кућу сређује човек који и сам нема властити кров над главом, доборовољно и „без динара“. И помоћ пристиже са свих страна: вода, храна, одећа, сапуни и пасте за зубе, шампони и детерџенти…
Ако изузмемо традиционлано бездушну електродистрибуцију, која је после свега кренула у „сечу“, нико од нас, које очекује мукотрпно сређивање домова (до неког будућег циклона и нових метеоролошких екстрема), нема разлога да се жали: симпатија и саосећање убедљиво доминирају у одношењу према нама. Речју, као да не живимо у доба глобалног неолибералног бездушја.
Сред ове подршке друштва, доказане и речима и делом, ипак, када после пријатељског тапшања по рамену кренемо у наше „водене крајеве“, прожеће нас дубока, непревладива усамљеност. Мочварним задахом покривено поплављено подручје је неки други свет, одвојен од светлуцавог дела града, мириса вечерњих тоалета, добре кафе – ароме зрелог пролећа коју упијају људи из тог, другог подручја. Постоји саосећање, али да ли је могуће разумети другог? Да ли неко са петог спрата може да разуме осећај сизифовске узалудности крпљења и поправљања нечега што већ сутра може да однесе нека нова велика вода? За многе од њих, поплава ће остати упамћена као време без воде из славина и тушева, и није им замерити због тога. Онај пожар у центру града, уколико нисмо међу оштећенима, памтимо још само као егзотичан догађај.
Разуме се, и ми, у овом делу света у коме се чешће и брижније гледа у небо, нисмо у стању да разумемо нашег комшију. Знамо, њему је вероватно теже. Вода се код њих, у кући, успела метар више него код нас, а они ималу троје деце и немају куда да оду; људи смо, и знамо да је њима потребнија помоћ, учинићемо колико можемо. Да ли то значи да разумемо како је њима? Можемо ли да одразимо себе у другом, да себе видимо као другог? Има ли истинске и дубоке љубави према ближњем, ако изостане ово разумевање? Или, како то каже Иван Карамазов, можемо волети само апстрактне („даљње“) људе?
Уколико овај однос пренесемо на остале друштвене околности, питања постају још занимљивија: може ли власник средстава за производњу разумети свога радника, ма колико био социјално одговоран? Може ли власт, па ма каква она била, разумети обичан свет? На крају крајева, да ли је могуће да онај који има разуме онога који нема: дара, новца, лепоту, кондицију, спосбност да „оплоди новац“. Значи ли нешто сва саосећајност и човекољубље, ако опстаје подела на добростојеће и неситуиране, газде и рабаџије, вође и подређене?
Ако разлику између поплављених, и оних који су лишени овог ужаса одређује за сада несавладива природна узрочност, шта да кажемо за класне структуре и друге облике друштвене неједнакости, који се природном неминовношћу не могу оправдати? И шта да радимо, када предузетник „не разуме“ да је у свету тржишне несигурности могуће да једнога тренутка и сам остане без игде ичега?
Време је да се, као Фаун, вратим у свој водени свет. Стазе, бетони, трава, све је овде нијансирано суптилно тонираном смеђом гамом која подсећа на мутну набујалу воду. Мирис буђи и труљења, као Маркесова „охараска“, све јасније поприма арому сиромаштва. Придном катастрофом подељени свет добија свој класни облик. Лишен разумевања. Можемо ли са тим да се помиримо?