РЕЧНИК НОВОГОВОРА
Творци бољег живота, очигледно, не читају само Вебера, него и Орвела. Сећате ли се романа „1984“? Велики Брат, персонификација тоталитарног режима, помоћу моћног система пропаганде, успева да становнике Океаније убеди како из дана у дан „све више напредују“, иако се ситуација у ствари непрестано погоршава: рецимо, објави се да ће следовање чоколаде по становнику убудуће бити 50 грама недељно, и да је то за 20 одсто више него до сада, иако је у ствари раније следовање било 55 грама (што значи да је сада смањено). Ипак, сви искрено верују да је остварен корак напред, па крећу спонтане демонстрације подршке Великом Брату.
Сасвим у духу ове „орвеловске политике“ је изјава домаћег ПБП-а (ПБП=премијер без премца) да је резултат смањења плата подстакао повећање просечне плате у Србији.
Такође, вероватно угледајући се на пропаганду Океаније, надлежно министарство је пре извесног времена објавило да је ове године обезбеђен рекордан број ученичких и студентских кредита и стипендија. Погађате? Без новчане помоћи остали су чак и примерни ђаци. Нејасно је на основу којих критеријума је одлучивано, и зашто студенти, који су задржали исти просек, ове године нису у могућности да користе оних 7.000 динара месечне државне помоћи. Разуме се, рогоборење родитеља и ђака остаје „у четири зида“. О томе не пишу велике новине, тиме се не бави ниједна национална телевизија. Они који нису директно погођени оваквим понашањем Министарства просвете зато немају разлога да не верују у званичне податке, који победоносно најављују „рекордан број“ кредита и стипендија.
Постоје и драстичнији примери. Поједини министри, као и њихови епигиони у провинцијама, грме о потреби „штедње у здравству“, сугеришући да ће уштеде бити на корист грађана Србије. Разуме се, на делу је управо супротан процес: све теже је остварити здравствене услуге, а проблематична је и најава да је, од скора, више лекова на позитивној листи. Баш пре неколико дана уверио сам се да је један медикамент за лечење крвног притиска, који је могао да се узме на рецепт, у међувремену отишао на „негативну листу“, па сада мора да се купује. Уосталом, о каквој штедњи може бити речи, ако се зна да је Србија на последњем месту у Европи по издвајању за здравство (по глави становника), са износом од свега 200 и нешто евра (у Словенији је тај износ око 1.250 евра, у Немачкој – 3.500 евра). Уз то, промиче податак да је 2011. године по глави становника улагано око 500 евра, значи више него дупло у односу на садашње стање. Инсистирати на уштедама у таквој ситуацији, делити пацке лекарима који користе савремена дијагностичка средства, и захтевати даљу рационализацију, није само непристојно и увредљиво, већ се тиме, дословно, атакује на живот људи.
Орвеловска је и изјава једног од Малих гласноговорника управе Београда. На коментар да ће поскупљење карте за градски превоз највише погодити пензионере, он изјављује да је доста било те замене теза, и да пензоси живе од онога што радно способно становништво заради. И још се буне! Иако су већ остарели, треба да знају колики им је губер. Уколико не могу да раде, нека ћуте и оставе на миру градске оце, који покушавају да повећају приходе у градској каси, разуме се – на добробит житеља Београда. Они који не могу да раде, зато што им не полази за руком да се запосле, или су умировљени, према томе, нису прави житељи главног града, него непотребни конзументи друштвених ресурса. Као код Орвела, речник новоговора полако потискује позитивно значење речи: пензије нису зарађене, већ „добијене“ (милостињом државе), смањење броја стипендија, у ствари значи њихово повећање, мање лекова на рецепт је корисна уштеда у здравству, плате су смањене, а то значи да је повећана просечна плата у Србији – а онда долазе на ред и праве пароле Орвеловог романа: слобода је ропство, рат је мир, незнање је моћ. Ту се низ не завршава, већ вероватно следи – сиромаштво је благостање, у глади је ситост, или – чекање на боље сутра већ је приметан и значајан бољитак. Демонстрације против политике штедње прерашће у спонано одушевљење народа, који не треба да верује властитој перцепцији, већ новоговором искованим паролама дана.
Значи ли ово поређење са Океанијом, да је, према нашем мишљењу, режим у Србији тоталитаран? Наравно. И демократија може бити тоталитарна. То није тајна за оне који осим Вебера читају још по нешто, рецимо Алана Бадјуа. Под плаштом демократије (која је, да подсетимо, представничка, а не партиципативна) лако се „власт у име народа“ премеће у „власт над народом“. То је један стари, лењинистички наук, о коме је, поред осталог писао и поменути Бадју. Ипак, о томе шта је један од најзначајнијих живих филозофа говорио пре неколико дана на трибини у Студентском граду, нећете моћи да прочитате ни у једним новинама (изузев кратког извештаја у „Блицу“), вероватно из ралога што Бадју верује у комунизам, и нада се новој револуцији.
Наше примедбе не односе се само на домаће прилике. Ко не разуме да је све што се догађа повезано са светском логиком капитала, остаје у предвоју истинске критике домаћих прилика. Бездушне односе, које постојећи политички врх у Србији проглашава путем спасења, уз патетичне квазирелигијске сентенце, зато треба јасно денунцирати као облик капиталистичког атака на живот и здравље нас, обичних људи. Није то, додуше, почело овом Владом (у том правцу је, стидљиво и неодлучно, кренуо још Милошевић, а много одлучније они после њега), а неће се ни завршити овим наивним срицањем Макса Вебера.
Непристајање на новоговор, свеједно што је такав посао опасан, јер из сваког ћошка вребају живи телеекрани, денунцијанти и срески шпијуни – зато је предуслов озбиљне борбе против сиромаштва и безнађа. За почетак, треба урадити исто што и неки од овдашњих марионета крупног капитала: читајте Орвела!