ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Коментар "Bandiera Rossa" (пише: Владимир Ђурђевић)

ТУЗЛАНСКА АУРОРА

B65B9D41-BD12-42D9-9FBC-D382C3353E76_mw640_mh331_sНе припадам оптимистима, који догађаје у Тузли, Сарајеву, Бугојну и другим местима у Босни, намах тумаче као почетак неке нове револуције, али нисам сагласан ни са онима који, у новинским написима и телевизијским извештајима, актуелне догађаје именују малокрвном синтагмом – „социјални бунт“. Не делим, такође, мишљење левичарских чистунаца, који сматрају да револуције подразумевају математичку припрему, и да морају да буду изведене стриктно и педантно, тачно онако како је испланирано.

Невоља са револуцијама је у томе што оне, ма како да су припремане, наступају спонтано. У почетку су то неартикулисани протести, мотивисани бедом и очајем. Тек касније, протести добијају јасне обрисе. Левичарски покрети обликују већ распламсале демонстрације, усмеравајући даље акције и одређујући  јасне циљеве „догађања народа“. А то значи да је за избијање револуције подједнако потребна критичка маса оних који су незадовољни постојећим стањем, али и јасно разумевање узрока беде и теоријска припрема за успостављање праведније и слободније социјалне заједнице. У Босни, за сада, видимо само критичну масу, али остаје нејасно ко ће зграбити власт која се ваља улицама.  И у Србији су, на размеђу два миленијума, демонстрације биле мотивисане, превасходно, немаштином и друштвеним безнађем“, што је брже-боље усмерено у правцу „либерализације“, односно капиталистичких друштвених односа. Многи тада нису схватили, а многи не схватају ни данас – да капитизам увек настоји да се ослободи баласта социјалне одговорности, да је власницима средстава за производњу значајан профит, а да се радна снага, баш као и утрошак електричне енергије или амортизација машина, сврстава у категорију трошкова (које треба смањити на најмању могућу меру).

Уколико је уопште примерено да пружамо икакву прогнозу, треба да имамо у виду да судбина босанског „бунта“ зависи од два веома значајна чиниоца: Уколико протест остане локализован,  унутар граница бошњачких кантона, уверени смо да ће после одважног искорака оних који више немају чега да се плаше, јер им је све одузето, уследити либералистичко смиривање тензија. Појавиће се већ неко кога ће народне масе да прихвате,  почеће преговори, демонстрације ће бити пацификоване и доведене под конролу. Речју, ни једном боснаском буржујчићу неће фалити ни длака са главе. Са друге стране, уколико се протести прошире и на друге кантоне, ако се обистини изјава једног демонстранта да „су исти проблеми и у Тузли и у Бањалуци“, па још ако се све прелије на ионако нестабилно социјално подручје у Хрватској, тада ствари постају знатно озбиљније, а маневарски простор за пацификацију протеста знатно сужен.

Други значајан фактор тиче се поменутог теоријског одражавања узрока сиромаштва. Ништа се дугорочно неће променити уколико се, као толико пута до сада, беспоговорно прихвати либерално-капиталистички начин уређења друштвених односа. У друштвеном систему у коме је све подређено „профиту“ предузетника не може бити речи о социјалној правди. Другим речеима, ако се све заврши само на причама о личној одговорности, миту и  корупцији, онда је овај протест, чак и ако се омасови и интернационализује, још један пуцањ у празно.

Питање које све нас, и са ове и са оне стране сиромаштва, несумњиво интригира јесте- да ли постоји могућност да се нешто слично догоди у Србији. Иксрено речено, не верујем у такав исход, мада бих волео да нисам у праву. Овде, напросто, има много бабица, превише синдиката и њихових „лидера“, који су као готову ствар прихватили либерално-капиталистички друштвени оквир. А теоретичари који заступају становиште да нема социјалне правде без – социјализма, одавно су на злу гласу, као будале и занесењаци. Уместо тога, намножило се, преко сваке мере, гласноговрника „транзиције“. У сећању ми је један пригодни наступ, једног великог стручњака оне „експертске партије“, који је најпре величао социјализам, а затим, покајничког лица установио да је такав друштвени систем „немогућ и неодржив“.

Без обнављања левице и поновног прихватања тог „немогућег“ као основе за политички програм, без спремности да се поново гради свет на другачијим темељима, да се храбро јуриша „на небо“ против сваке ствари за коју се тврди да је космички оправдана, протести, попут тузланског, остаће само маневарски пуцњи из Ауроре. Додуше, и овакви изливи народног нерасположења дају некакакву корист, зато што артикулишу ставове и доприносе искуству, које ће, једном ваљда, бити искоришћено за истинско превладавање екплоатације и других облика друштвене неправде и неједнакости.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *