Dragutin Paunić iz Smederevske Palanke 30 godina „skida“ epitafe sa vojničkih spomenika: KAMENI ZAPISI SMRTI

Dragutin Paunić, književenik iz  Smederevske Palanke, u poslednje tri decenije obišao je preko 300 grobalja i nekropola u Jasenici, fotografišući i „skidajući“ epitafe sa vojničkih spomenika. O tome je već napisao obimnu monografiju, čiji se izlazak iz štampe očekuje  tokom ove kalendarske godine. Posebno su ga, i slikom i tekstom, privlačili kameni nadgrobnici podizani nad praznim ratničkim grobovima – „krajputaši“

O tome kaže:

„Krajputaši, podignuti u znak sećanja na odvažne ratnike, dvostruko su na sebe skretali pažnju: likovnim vrednostima i sugestivnim zapisima sa ratnih poprišta, svojevrsnim dokumentima vernog svedočenja. Izloženi javnosti, pristupačni, viđeni i pročitani, sa imenima otetim od zaborava, predstavljaju specifičnu kulturnu i istorijsku vrednost, zasnovanu na načelima narodne karakterologije i moralne filozofije. Pojedinačno ili  grupno, raspoređivani su po obodima seoskih grobalja, duž glavnih puteva, na raskršćima, kod izvora, u crkvenim i manastirskim portama, pored opštinskih zgrada, na privatnim imanjima – svuda gde je svakakav putnik i slučajnik mogao da se sa njima suoči.“

Paunić potom veli:

„Ne razlikujući se od spomenika na grobljima, krajputaši su tipizirane paralelopipedne izrade i redovno obojeni intenzivnim bojama, među kojima se osobito ističe napadno plava. Ako se zna da je, na primer, srpski vojnik Prvog svetskog rata na svojoj opremi imao četrnaest boja, onda ovoliko i ovakvo šarenilo ne iznenađuje. Epitafi, verni pratioci likova, sa ustaljenim počecima i završecima,  takođe su se  odlikovali tipiziranim tekstovima i opštim mestima. Napred istrureni vojnici, kaplari, podnarednici i narednici, pod punim oružjem, spremni da svakog trena krenu u boj, rezani u strogoj frontalnosti, postavljeni su naspram posmatrača, kako bi „komunikacija“ između jednih i drugih bila bliža i prisnija. Veliki doprinos tome bio je u epitafnoj invokaciji – upornim zaustavljanjem, dozivanjem mrtvih da im živi priđu i u njihova se nadgrobna slova učitaju („Stoj, postoj i počuj, rode moj“, „Priđi bliže, mili  čitatelju“, „Prolazniče ne hitaj, već ove reči pročitaj“, itd.).“

Priču o krajputašima nastavlja:

„Kao što vojnici daju živote za odbranu domovine, tako i spomenici njima podignuti, primerom i natpisom prosto kipte od rodoljublja, „srbovanja“, prekora i preklinjanja  neprijatelja, prizivanja očajničke borbe za narodni opstanak, isticanja  kosovskih osvetnika, pribiranja nacionalne snage, bodrenja, samohrabrenja, bratstvovanja i drugovanja. Mit o slobodi stalno je živeo u narodnoj tradiciji, a kamenoresci, kojima je taj deo srpske povesnice bio poznat, znalački su ga, sa mnogo poštovanja i divljenja, na kamen preneli. Posle svih velikih ratova, a Srbija ih je u relativno kratkom periodu, između 1876. i 1914. godine, imala ukupno šest, broj krajputaških belega, pod kojima nije bilo grobova, udesetostručen je. Majstori kamena,  neposredno i uverljivo, bez uobičajenog tugovanja i oplakivanja, kao opevaoci tragičnih sudbina boraca i junaka palih na bojnom polju, besprekorno vernim epitafima obavili su taj posao na način dostojan ustaničkih pevača  i rapsoda, zvučnim  rimovanim i nerimovanim stihovima.“

Paunić podvlači da kameni zapisi smrti, kojima se prilazilo sa kapom u  ruci, uprkos krvavim ratnim prizorima, zvucima i urlicima jurišnih truba, imaju u sebi i nečeg vedrog, anegdotskog i grotesknog. I želje da sukobi  između naroda jednom zauvek nestanu.

„Krajputaši ne slave rat“ – zaključuje kazivanje o njima književnik Dragutin Paunić.

D. Janojlić