Драгутин Паунић из Смедеревске Паланке 30 година „скида“ епитафе са војничких споменика: КАМЕНИ ЗАПИСИ СМРТИ

Драгутин Паунић, књижевеник из  Смедеревске Паланке, у последње три деценије обишао је преко 300 гробаља и некропола у Јасеници, фотографишући и „скидајући“ епитафе са војничких споменика. О томе је већ написао обимну монографију, чији се излазак из штампе очекује  током ове календарске године. Посебно су га, и сликом и текстом, привлачили камени надгробници подизани над празним ратничким гробовима – „крајпуташи“

О томе каже:

„Крајпуташи, подигнути у знак сећања на одважне ратнике, двоструко су на себе скретали пажњу: ликовним вредностима и сугестивним записима са ратних попришта, својеврсним документима верног сведочења. Изложени јавности, приступачни, виђени и прочитани, са именима отетим од заборава, представљају специфичну културну и историјску вредност, засновану на начелима народне карактерологије и моралне филозофије. Појединачно или  групно, распоређивани су по ободима сеоских гробаља, дуж главних путева, на раскршћима, код извора, у црквеним и манастирским портама, поред општинских зграда, на приватним имањима – свуда где је свакакав путник и случајник могао да се са њима суочи.“

Паунић потом вели:

„Не разликујући се од споменика на гробљима, крајпуташи су типизиране паралелопипедне израде и редовно обојени интензивним бојама, међу којима се особито истиче нападно плава. Ако се зна да је, на пример, српски војник Првог светског рата на својој опреми имао четрнаест боја, онда оволико и овакво шаренило не изненађује. Епитафи, верни пратиоци ликова, са устаљеним почецима и завршецима,  такође су се  одликовали типизираним текстовима и општим местима. Напред иструрени војници, каплари, поднаредници и наредници, под пуним оружјем, спремни да сваког трена крену у бој, резани у строгој фронталности, постављени су наспрам посматрача, како би „комуникација“ између једних и других била ближа и приснија. Велики допринос томе био је у епитафној инвокацији – упорним заустављањем, дозивањем мртвих да им живи приђу и у њихова се надгробна слова учитају („Стој, постој и почуј, роде мој“, „Приђи ближе, мили  читатељу“, „Пролазниче не хитај, већ ове речи прочитај“, итд.).“

Причу о крајпуташима наставља:

„Као што војници дају животе за одбрану домовине, тако и споменици њима подигнути, примером и натписом просто кипте од родољубља, „србовања“, прекора и преклињања  непријатеља, призивања очајничке борбе за народни опстанак, истицања  косовских осветника, прибирања националне снаге, бодрења, самохрабрења, братствовања и друговања. Мит о слободи стално је живео у народној традицији, а каменоресци, којима је тај део српске повеснице био познат, зналачки су га, са много поштовања и дивљења, на камен пренели. После свих великих ратова, а Србија их је у релативно кратком периоду, између 1876. и 1914. године, имала укупно шест, број крајпуташких белега, под којима није било гробова, удесетостручен је. Мајстори камена,  непосредно и уверљиво, без уобичајеног туговања и оплакивања, као опеваоци трагичних судбина бораца и јунака палих на бојном пољу, беспрекорно верним епитафима обавили су тај посао на начин достојан устаничких певача  и рапсода, звучним  римованим и неримованим стиховима.“

Паунић подвлачи да камени записи смрти, којима се прилазило са капом у  руци, упркос крвавим ратним призорима, звуцима и урлицима јуришних труба, имају у себи и нечег ведрог, анегдотског и гротескног. И жеље да сукоби  између народа једном заувек нестану.

„Крајпуташи не славе рат“ – закључује казивање о њима књижевник Драгутин Паунић.

Д. Јанојлић