Hommage једној присутној уметности

Пред графикама Биљане Миљковић треба се присетити философа Витгенштајна и његовог упутства: „Не размишљајте, гледајте“. Заиста, ова даровита ауторка многим својим особеностима, на први поглед, делује неком префињеном уметничком сензибилношћу, којом, у истом тренутку, гледаоца чврсто везује за себе израженим експресионистичким ставом, који ће, сасвим природно, остати трајна и дефинитивна њена стваралачка позиција. Чиме та графика плени? Најпре, сигурним цртежом, богатим колоритом и, надасве, промишљеним потезом. А, ако не поседују наведене особине, онда је било дозвољено и духу да овлада свим финесама ликовног језика о коме се овде прича. Очито, уметница је снагом своје изражајне перцепције и ретким инстиктом, наслутила у себи тај осебујни таленат и у свему му се приклонила. Закорачивши крупним кораком у графичке воде, уживајући у чарима будуће професије и сукобљавајући се са низом проблема са којима се у раду сусретала, ишла је незаустављиво, све дотле докле није стигла до високог места у савременој српској графици.

Биљана Миљковић је истакнута ликовна нарав; чудесна разиграност и лакоћа која као да хоће све да дохвати и обухвати и ништа да јој се отме и измакне. Иако се исказује модерним поступком (знаци и симболи), она индиректно, сведочи да је и „тврди“ традиционалист и баштиник прошлости. То се нарочито види у случајевима њених повремених излета код тражења специфичних валеријских односа, тј. истих оних односа познатим и мајсторима византијских школа, а толико присутим и у нашем средњевековном иконопису и фреско – сликарству. Јер, мало је и у нас и на страни графичара са чијих отисака исијава толика количина светлости као код ње. Тако је, незапажено, градила и својеврсну естетску провокацију, којом се укида свака граница између старог и новог и брише присутна разлика на релацији стварно-нестварно.

Пажљивијим посматрањем изложених графика, очима гледалаца се открива читав један унутрашњи свет, свет који је много поетичнији од оног којег нам привидно сугерише ауторкина динамика линија и контраст боја (при чему се све ређе сусрећу супротности црно-белог). И још нешто: вешто изнађеним начином, она на својим фронтално постављеним композицијама подједнако даје значај и предњем и задњем плану, што ће резултирати једним зрелим и крајње, без икаквог претеривања, и непотребне хвале, снажно заокруженим оригиналним графичким делом. Стечено искуство и страстност трагања по неосвојивим пределима реалног и иреалног, само су евидентни показатељи да ауторка, у пуном успону, наставља поход ка даљим изазовима своје уметности.

Њено снажно осећање према вредностима ритма линија и боја, поседовање моћи за усаглашавање облика и контуре, и осебујан смисао за јасно разграничење бојених површина – само су неки од атрибута ове младе графичарке, која у тишини, далеко од сваке медијске хуке и халабуке, ствара својим изграђеним и препознатљивим рукописом на општу радост и знатижељу бројног публикума.

In summa: Биљана Миљковић је рођени графичар. Графичар који је, укратко, сав то, и само то, и ништа друго.

Драгутин Паунић, књижевник