Masuka – zaštitni znak palanačkog Pozorišta
Na Uskrs 1944. saveznici su bombardovali Beograd, i ostavili velike nevolje žiteljima grada. Bombe su učinile svoje. Porušeno je mnogo kuća i zdanja, stradala su i pozorišta. Građani koji nisu mogli opstati u Beogradu, koji su svakodnevno preletali saveznički avioni, odlučivali su se za unutrašnjost. Među tim putnicima bio je i Velimir Živojinović – Masuka sa sinom Branimirom. Nisu otišli daleko, zaustavili su se na nekih stotinu kilometara od Beograda u Smederevskoj Palanci. Bilo je to negde oko 18. aprila.
Velimir Živojinović – Masuka, nije u Palanku došao da bi režirao u pozorištu. Muka ga je naterala na put. Zašto Palanka a ne Velika Plana, njegov rodni grad, ostaje nepoznanica za ova dva grada koja se po mnogo čemu dopunjuju.
Završeno je još jedno prisilno preseljenje barda pozorišta, književnog prevodioca, reditelja i pisca, koji je prvih dana rata 1941. morao da napusti Skoplje sa mesta upravnika Pozorišta. Kuća njegove rođake Drage Nikodijević udate Šumonja, postaće njegov novi dom. Neko ko je stvoren od Boga za pozorišnu umetnost nije dugo mirovao. Vrlo brzo, Masuka se priključuje Jaseničkom povlašćenom pozorištu, gde, prema sećanju Dušana Markovića reditelja i glumca ovog pozorišta,(Dušan Marković je često pisao i prikaze predstava profesionalnih pozorišta pod pseudonimom „Ratarac”), objavljenog u knjizi Nenada J. Ristića „Džumbusana u Centralu” Masuka sredinom aprila meseca preuzima režiju predstave „Sumnjivo lice”.
Osmog jula 1944. godine „Povlašćeno Jaseničko pozorište” prikazuje „Svet“ u režiji Masuke. U svojim sećanjima Velimir Životić će zapisati podatak da je prilikom gostovanja u Palanci sa svojom putujućom pozorišnom trupom, prisustvovao Masukinim probama Nušićevog „Sveta“. Već 26. avgusta uslediće nova premijera u režiji Masuke. Ovoga puta je to „Vračara Božana” Slobodana Nastasijevića.
Zbog nedostataka pouzdanih podataka ne može se pouzdano tvrditi da je Masuka na scenu Palanačkog pozorišta do 10. oktobra 1944. godine postavio još neko dramsko delo. Pisanih tragova nema, a sećanja nisu dovoljno uverljiva.
10. oktobra 1944. Palanku su napustili zadnji okupatorski vojnici, i od tog dana započinju nove stranice kulturnih dešavanja u ovom gradu, mada se mora reći da je pozorišta bilo i za vreme ratnih godina. Tih dana Narodno-oslobodilački odbor Sreza jaseničkog postavlja Velimira Živojinovića Masuku za činovnika na rad u prosvetnom odseku , uz obrazloženje „da je drug V. Živojinović stručnjak jačeg kvaliteta za rad sa diletantskim grupama”. Za pozorište je nađen pravi čovek kojeg bi poželeli mnogo jači i veći centri od Palanke. Velika je to sreća za pozorište da mu se na čelu nađe takav pozorišni radnik, koji je uvek znao i umeo da okupi brojne zaljubljenike u teatar, spremne da pomognu.
Masuka se prihvatio teškog posla da sa neiskusnim ansamblom oživi pozorište, kome je veći broj članova zauvek ostao na bojištu Sremskog fronta. Za početak dva dramska velikana: sjajni Nušić i maestralni Čehov. „Ožalošćena porodica”, „Krčma na drumu. „Jubilej” i „Medved”. Formirano je Narodno pozorište Prosvetnog odseka Narodnooslobodilačkog odbora. Bio je to mukotropan posao. Trebalo je mnogo truda, strpljenja i iznad svega volje da bi se amaterske početničke sklonosti uskladile sa zahtevima Masuke kao reditelja.
Prvo otvaranje zavese novog pozorišta dogodilo se 19. novembra 1944. sa predstavom „Ožalošćena porodica“. Bio je to pravi povratak pozorišta gradu i publike pozorištu. Bio je to susret publike sa zanimljivom i znalački osmišljenom režijom.
Kako je izgledala proba koju je vodio Masuka ispričao je za knjigu, „Otrgnuto od zaborava” arhitekta Radoslav Krstić:
„Kada sam ja došao u pozorište, probe komada su već bile poodmakle i glumci su uglavnom znali tekst. Rad čika Velje Masuke zainteresovao me je od prvog trenutka, ne iz radoznalosti da saznam sadržinu komada, već zbog njegovog načina rada kao reditelja. Slušajući Masukina izgovaranja teksta uz njegova povremena objašnjenja karaktera ličnosti u komadu, prateći probu od početka do kraja, ja sam praktično na neki način „odgledao” celu predstavu. Čika Veljina preciznost u tumačenju lika i načina na koji treba da se odigra, ostavili su na mene snažan utisak i pozorište je dobilo novog člana. Od tog dana i ja sam počeo da se bavim glumom.”
Igrati Čehova pravi je izazov jer Čehovljevo pozorište je dosta teško, njega se poduhvataju samo dobri poznavaoci pozorišne estetike. Očigledno, Masuka je pripadao tom krugu reditelja, zato i ne čudi što je sledeći poduhvat Velimira Živojinovića bio Čehov i njegove jednočinke „Krčma na drumu” „Jubilej” i „Medved“.
Ne dugo posle „Ožalošćene porodice“, 27. novembra 1944., izvedene su jednočinke „Krčma na drumu” „Jubilej” i „Medved”. Publika je veoma dobro primila ovu premijeru i potvrdila Masukino ispravno opredeljenje za Čehova. Probe nisu održavane u Radničkom domu gde su bile pozorišne prostorije već u kući Drage Nikodijević udate Šumonja, njegove rođake kod koje je našao novi dom po dolasku iz Beograda. Uporedo sa radom na Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“ Masuka je spremao i Nušićevu jednočinku „Vlast”.
Posle uspešnih pozorišnih predstava u gradu, Velimir Živojinović Masuka, ili „naš čika Velja” kako su ga nazivali amateri, sa velikim entuzijazmom okuplja grupu iz grada i fabrike i pod okriljem Kulturno-umetničkog društva „Jasenica” krajem zime 1944. godine započinje probe pozorišnog komada „Neprijatelji” Maksima Gorkog.
Masuka je bio neumoran u radu sa amaterima, njegov odnos prema pozorišnom radu, bio je isti kao u vreme dok je bio u profesionalnim pozorištima. Popusta nije bilo. Jedna premijera sustiže drugu. Još se nisu stišale emocije povodom predstave „Neprijatelji”. a najavljena je nova. U međuvremenu, Masuka učestvuje u radu tečaja Sindikalne podružnice učitelja i profesora Sreza jaseničkog, sa temom: „Pitanje kulturno-prosvetnog rada učitelja na selu”. U razgovorima posle Masukinog izlaganja dogovoreno je da on spremi predstavu po tekstu Janka Veselinovića „Braća” sa učesnicima tečaja. Za mesec dana trajanja tečaja Živojinović je prosvetne radnike kroz praktičan rad upoznavao sa tajnama režije, osposobljavajući ih na taj način za samostalni rad u školskim diletantskim sekcijama. Poslednjeg dana tečaja 28. juna 1945. održana je premijera sa kojom su prosvetari pokazali šta su naučili, a naučili su mnogo, jedan od kursista mladi učitelj Aca Mitrović prenosiće mnogo godina kasnije drugima to što je naučio od čika Velje radeći u pozorištu Palanke kao reditelj i upravnik.
Posle premijere „Neprijatelji” u Palanci je formirano pozorište Mesnog kulturnog odbora, koje u režiji Masuke priprema komediju „Srećni dani” Pižea.
Jednočinku slovenačkog pisca Mila Klopčića „Mati” Masuka postavlja u oktobru 1945. Predstava je dobro primljena od publike koja je kako kažu savremenici uživala u igri glumaca.
Veliki je to doživljaj i ponos bio kada se igralo u režiji Masuke, ističu u svom sećanju akteri jednočinke Suhodolskog „Zelena grana”. Za ovu predstavu kažu da je bila vredno ostvarenje, puno lepote amaterske igre. „Ulični svirači”, omiljen i rado izvođen tekst Šureka i Sasmana izazvao je nedoumicu i veliko neslaganje oko godine igranja ovog komada u Palanci. Po jednima Masuka je „Ulične svirače” režirao pre 10. oktobra 1944, a po drugima bilo je to 1945. Kod godine igranja postoji nedoumica i kod Branimira Živojinovića, Masukinog sina, koji je dao pregled Masukinih režija u Palanci.
Početkom 1946. godine pozorište ima novu premijeru, bila je to predstava „UJEŽ” Branislava Nušića. Sećanja kažu, a mi ćemo im verovati, da je to bila znalački osmišljena režija, u kojoj je čitav glumački ansambl zaslužio pohvalu. Ovo je bila poslednja režija Masuke u Palanci, jer komad Branislava Nušića „Gospođa ministarka“ za koji je napravio raspodelu uloga i započeo probe nije stigao da dovrši. U proleće 1946. godine odlazi u Niš za direktora Drame.
Dr. Zoran T. Jovanović u biografiji Velimira Živojinovića Masuke, pisanoj za jubilej pozorišta „Masuka” u Velikoj Plani piše:
„Velimir Živojinović Masuka (1886-1974), pesnik, pripovedač, dramatičar, književni i pozorišni kritičar, prevodilac, veliki deo svoje aktivnosti posvetio je pozorištu, pa je bio naizmenično dramaturg, reditelj i upravnik u Beogradu, Skoplju i Nišu, a zadužio je pozorišnim radom i svoj uži zavičaj – Veliku Planu i Smederevsku Palanku… Osobito je značajna Masukina delatnost u amaterskom pozorištu u Smederevskoj Palanci od leta 1944. do proleća 1946. kad postavlja devetnaest dela: do oslobođenja Palanke 10. oktobra 1944. dve predstave – „Prvi put s ocem na jutrenje” Laze Lazarevića i „Vračara Božana” S. Nastasijevića. Potom su sledile režije: Nušić „Ožalošćena porodica”, A.P. Čehov „Jubilej”, „Krčma na drumu” i „Medved”, Šurek – Zasman, „Ulični svirači”, K.A. Piže „Srećni dani“ Janko Veselinović, „Braća” i „Hajduk Stanko”, M. Pucova, „Vatra i pepeo”, šest komedija Nušića – „Gospođa ministarka”, Običan čovek”, „Svet”, „Dr”, „UJEŽ” i „Analfabeta”
Istraživanja koja su napravljena o radu Masuke u Palanci nisu potvrdila sve ove naslove, moguće je da je Masuka neke od ovih predstava radio sa drugim diletantskim grupama u Srezu. Na našu žalost dosta arhivske građe je posle rata uništeno u akcijama sakupljanja starog papira.
Temelj današnjeg Gradskog pozorišta u Palanci postavio je Masuka svojim radom i školovanjem glumaca koji su po njegovom odlasku nastavili rad u pozorištu prenoseći narednim generacijama ono čemu ih je on naučio. Da je imao dobre učenike dokazuju mnogobrojna prva mesta osvojena na republičkim i saveznim smotrama dramskog amaterskog stvaralaštva.
Palančanima je ostala neostvarena želja da Masuka poslednje godine svog radnog veka provede u Palanačkom pozorištu. Iako je postojala obostarna želja pa i saglasnost Ministarstva do toga nije došlo jer je Masuka postavljen za direktora Umetničke škole u Nišu. Šteta za sve njegove poštovaoce i one koji ga nisu znali, ali i za predsednika palanačkog Pozorišta, velikana srpskog glumišta Dobricu Milutinovića.
Kada sam pre četrdeset i nešto više godina došao u pozorište slušao sam priče o Masuki koje su izgovarane s poštovanjem. Od tada, pa do danas ništa se nije promenilo. Masukin duh i dalje lebdi pozorišnom dvoranom u Palanci nedozvoljavajući komšijama, Velikoj Plani i Palanci da raskinu dugogodišnje pozorišno druženje. Hvala mu u ime oba grada koji s pravom mogu reći da je Masuka njihov, rođen je u Opštini Velika Plana, ali rodna kuća mu je na pola puta od Palanke.
Toma Mitrović
