ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Култура

Масука – заштитни знак паланачког Позоришта

Velimir_Zivojinovic_Massuka_(1886-1974)Velimir Zivojinovic MasukaСТВОРЕН ОД БОГА ЗА ПОЗОРИШНУ УМЕТНОСТ

 

На Ускрс 1944. савезници су бомбардовали Београд, и оставили велике невоље житељима града. Бомбе су учиниле своје. Порушено је много кућа и здања, страдала су и позоришта. Грађани који нису могли опстати у Београду, који су свакодневно прелетали савезнички авиони, одлучивали су се за унутрашњост. Међу тим путницима био је и Велимир Живојиновић – Масука са сином Бранимиром. Нису отишли далеко, зауставили су се на неких стотину километара од Београда у Смедеревској Паланци. Било је то негде око 18. априла.

Велимир Живојиновић – Масука, није у Паланку дошао да би режирао у позоришту. Мука га је натерала на пут. Зашто Паланка а не Велика Плана, његов родни град, остаје непознаница за ова два града која се по много чему допуњују.

Завршено је још једно присилно пресељење барда позоришта, књижевног преводиоца, редитеља и писца, који је првих дана рата 1941. морао да напусти Скопље са места управника Позоришта. Кућа његове рођаке Драге Никодијевић удате Шумоња, постаће његов нови дом. Неко ко је створен од Бога за позоришну уметност није дуго мировао. Врло брзо, Масука се прикључује Јасеничком повлашћеном позоришту, где, према сећању Душана Марковића редитеља и глумца овог позоришта,(Душан Марковић је често писао и приказе представа професионалних позоришта под псеудонимом „Ратарац”), објављеног у књизи Ненада Ј. Ристића „Џумбусана у Централу” Масука средином априла месеца преузима режију представе „Сумњиво лице”.

Осмог јула 1944. године „Повлашћено Јасеничко позориште” приказује „Свет“ у режији Масуке. У својим сећањима Велимир Животић  ће записати податак да је приликом гостовања у Паланци са својом путујућом позоришном  трупом, присуствовао Масукиним пробама Нушићевог „Света“. Већ 26. августа уследиће нова премијера у режији Масуке. Овога пута је то „Врачара Божана” Слободана Настасијевића.

Због недостатака поузданих података не може се поуздано тврдити да је Масука на сцену Паланачког позоришта до 10. октобра 1944. године поставио још неко драмско дело. Писаних трагова нема, а сећања нису довољно уверљива.

10. октобра 1944. Паланку су напустили задњи окупаторски војници, и од тог дана започињу нове странице културних дешавања у овом граду, мада се мора рећи да је позоришта било и за време ратних година. Тих дана Народно-ослободилачки одбор Среза јасеничког поставља Велимира Живојиновића Масуку за чиновника на рад у просветном одсеку , уз образложење „да је друг В. Живојиновић стручњак јачег квалитета за рад са дилетантским групама”. За позориште је нађен прави човек којег би пожелели много јачи и већи центри од Паланке. Велика је то срећа за позориште да му се на челу нађе такав позоришни радник, који је увек знао и умео да окупи бројне заљубљенике у театар, спремне да помогну.

Масука се прихватио тешког посла да са неискусним ансамблом оживи позориште, коме је већи број чланова заувек остао на бојишту Сремског фронта. За почетак два драмска великана: сјајни Нушић и маестрални Чехов. „Ожалошћена породица”, „Крчма на друму. „Јубилеј” и „Медвед”. Формирано је Народно позориште Просветног одсека Народноослободилачког одбора. Био је то мукотропан посао. Требало је много труда, стрпљења и изнад свега воље да би се аматерске почетничке склоности ускладиле са захтевима Масуке као редитеља.

Прво отварање завесе новог позоришта догодило се 19. новембра 1944. са представом „Ожалошћена породица“. Био је то прави повратак позоришта граду и публике позоришту. Био је то сусрет публике са занимљивом и зналачки осмишљеном режијом.

Како је изгледала проба коју је водио Масука испричао је за књигу, „Отргнуто од заборава” архитекта Радослав Крстић:

„Када сам  ја дошао у позориште, пробе комада су већ биле поодмакле и глумци су углавном знали текст. Рад чика Веље Масуке заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ због његовог начина рада као редитеља. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао” целу представу. Чика Вељина прецизност у тумачењу  лика и  начина на који треба да се одигра, оставили су на мене  снажан утисак и позориште је добило новог члана. Од тог дана и ја сам почео да се бавим глумом.”

Играти Чехова прави је изазов јер Чеховљево позориште је доста тешко, њега се подухватају само добри познаваоци позоришне естетике. Очигледно, Масука је припадао том кругу редитеља, зато и не чуди што је следећи подухват Велимира Живојиновића био Чехов и његове једночинке „Крчма на друму” „Јубилеј” и „Медвед“.

Не дуго после „Ожалошћене породице“, 27. новембра 1944., изведене су једночинке „Крчма на друму” „Јубилеј” и „Медвед”. Публика је веома добро примила ову премијеру и потврдила Масукино исправно опредељење за Чехова. Пробе нису одржаване у Радничком дому где су биле позоришне просторије већ у кући Драге Никодијевић удате Шумоња, његове рођаке код које је нашао нови дом по доласку из  Београда. Упоредо са радом на Нушићевој „Ожалошћеној породици“ Масука је спремао и Нушићеву једночинку „Власт”.

После успешних позоришних представа у граду, Велимир Живојиновић Масука, или „наш чика Веља” како су га називали аматери, са великим ентузијазмом окупља групу из града и фабрике и под окриљем Културно-уметничког друштва „Јасеница” крајем зиме 1944. године започиње пробе позоришног комада „Непријатељи” Максима Горког.

Масука је био неуморан у раду са аматерима, његов однос према позоришном раду, био је исти као у време док је био у професионалним позориштима. Попуста није било. Једна премијера сустиже другу. Још се нису стишале емоције поводом представе „Непријатељи”. а најављена је нова. У међувремену, Масука учествује у раду течаја Синдикалне подружнице учитеља и професора Среза јасеничког, са темом: „Питање културно-просветног рада учитеља на селу”. У разговорима после Масукиног излагања договорено је да он спреми представу по тексту Јанка Веселиновића „Браћа” са учесницима течаја. За месец дана трајања течаја Живојиновић је просветне раднике кроз практичан рад упознавао са тајнама режије, оспособљавајући их на тај начин за самостални рад у школским дилетантским секцијама. Последњег дана течаја 28. јуна 1945. одржана је премијера са којом су просветари показали шта су научили, а научили су много, један од курсиста млади учитељ Аца Митровић преносиће много година касније другима то што је научио од чика Веље радећи у позоришту Паланке као редитељ и управник.

После премијере „Непријатељи” у Паланци је формирано позориште Месног културног одбора, које у режији Масуке припрема комедију „Срећни дани” Пижеа.

Једночинку словеначког писца Мила Клопчића „Мати” Масука поставља у октобру 1945. Представа је добро примљена од публике која је како кажу савременици уживала у игри глумаца.

Велики је то доживљај  и понос био када се играло у режији Масуке, истичу у свом сећању актери једночинке Суходолског „Зелена грана”. За ову представу кажу да је била вредно остварење, пуно лепоте аматерске игре. „Улични свирачи”, омиљен и радо извођен текст Шурека и Сасмана изазвао је недоумицу и велико неслагање око године играња овог комада у Паланци. По једнима Масука је „Уличне свираче” режирао пре 10. октобра 1944, а по другима било је то 1945. Код године играња постоји недоумица и код Бранимира Живојиновића, Масукиног сина, који је дао преглед Масукиних режија у Паланци.

Почетком 1946. године позориште има нову премијеру, била је то представа „УЈЕЖ” Бранислава Нушића. Сећања кажу, а ми ћемо им веровати, да је то била зналачки осмишљена режија, у којој је читав глумачки ансамбл заслужио похвалу. Ово је била последња режија Масуке у Паланци, јер комад Бранислава Нушића „Госпођа министарка“ за који је направио расподелу улога и започео пробе није стигао да доврши. У пролеће 1946. године одлази у Ниш за директора Драме.

Др. Зоран Т. Јовановић у биографији Велимира Живојиновића Масуке, писаној за јубилеј позоришта „Масука” у Великој Плани пише:

„Велимир Живојиновић Масука (1886-1974), песник, приповедач, драматичар, књижевни и позоришни критичар, преводилац, велики део своје активности посветио је позоришту, па је био наизменично драматург, редитељ и управник у Београду, Скопљу и Нишу, а задужио је позоришним радом и свој ужи завичај – Велику Плану и Смедеревску Паланку… Особито је значајна Масукина делатност у аматерском позоришту у Смедеревској Паланци од лета 1944. до пролећа 1946. кад поставља деветнаест дела: до ослобођења Паланке 10. октобра 1944. две представе – „Први пут с оцем на јутрење” Лазе Лазаревића и „Врачара Божана” С. Настасијевића. Потом су следиле режије: Нушић „Ожалошћена породица”, А.П. Чехов „Јубилеј”, „Крчма на друму” и „Медвед”, Шурек – Засман, „Улични свирачи”, К.А. Пиже „Срећни дани“ Јанко Веселиновић, „Браћа” и „Хајдук Станко”, М. Пуцова, „Ватра и пепео”, шест комедија Нушића – „Госпођа министарка”, Обичан човек”, „Свет”, „Др”, „УЈЕЖ” и „Аналфабета”

Истраживања која су направљена о раду Масуке у Паланци нису потврдила све ове наслове, могуће је да је Масука неке од ових представа  радио са другим дилетантским групама у Срезу. На нашу жалост доста архивске грађе је после рата уништено у акцијама сакупљања старог папира.

Темељ данашњег Градског позоришта у Паланци поставио је Масука својим радом и школовањем глумаца који су по његовом одласку наставили рад у позоришту преносећи наредним генерацијама оно чему их је он научио. Да је имао добре ученике доказују многобројна прва места освојена на републичким и савезним смотрама драмског аматерског стваралаштва.

Паланчанима је остала неостварена жеља да Масука последње године свог радног века проведе у Паланачком позоришту. Иако је постојала обостарна жеља па и сагласност Министарства  до тога није дошло јер је Масука постављен за директора Уметничке школе у Нишу. Штета за све његове поштоваоце и оне који га нису знали, али и за председника паланачког Позоришта, великана српског глумишта Добрицу Милутиновића.

Када сам пре четрдесет и нешто више година дошао у позориште слушао сам приче о Масуки које су изговаране с поштовањем. Од тада, па до данас ништа се није променило. Масукин дух и даље лебди позоришном двораном  у Паланци недозвољавајући комшијама, Великој Плани и Паланци да раскину дугогодишње позоришно дружење. Хвала му у име оба града који с правом могу рећи да је Масука њихов, рођен је у Општини Велика Плана, али родна кућа му је на пола пута од Паланке.

 

Тома Митровић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *