Narodni muzej dobio skulpturu i deo biblioteke Momčila Milovanovića: POKLON RODNOM  GRADU

-Ovaj umetnik je dve godine pre smrti izlagao u rodnoj Smederevskoj Palanci

Ute Milovanović, životna saputnica vajara Momčila Milovanovića, koji je rođen 1921. godine u Smederevskoj  Palanci, a više od pola veka živeo i stvarao u Francuskoj, poklonila je Narodnom muzeju jednu skulpturu, rad svog supruga i deo porodične biblioteke. Tim povodom održana je skromna svečanost kojoj su, uz predstavnike medija, prisustvovali i učenici Palanačke gimnazije sa svojim profesorom istorije Aleksandrom Sašom Jelićem.

Zahvaljujući na poklonu u ime kulturnih delatnika i radnika Narodnog muzeja, direktor Stevan Martinović je podsetio da je Momčilo Milovanović 2011. godine izlagao svoja dela u rodnom gradu, ali je nažalost preminuo dve godine kasnije.

-Dobili smo vrednu biblioteku, koja na svojevrstan način govori šta je umetnik čitao, šta ga je sve interesovalo, šta je kupovao, sa kakvim posvetama je dobijao knjige – rekao je Martinović.- Ovo je samo jedan  od poklona koje dobijamo u godini jubileja Narodnog muzeja. Mi smo, povodom 50. godišnjice, pokrenuli akciju i do sada sakupili značajan  broj umetničkih dela, prevashodno slika. Danas imamo priliku da u svoj depo, uvrstimo i jednu skulpturu Momčila Milovanovića. Ovim putem odajem zahvalnost porodici pomenutog vajara, kao i Ljiljani Dugalić, što su izabrali naš Muzej da upotpune njegovo blago, a mi ćemo su potruditi da Milovanovićeva skulptura još od danas bude u ovoj postavci. Mi ćemo je čuvati, proučavati i izlagati na najbolji mogući način.

Ljiljana Dugalić, koja je pisala o izložbi skulptura Momčila Milovanovića u Galeriji „Politike“, kazala je da je ovaj vajar umro i sahranjen u Francuskoj gde mu živi porodica: supruga, troje njihove dece i unučići.

-Ovim malim legatom on se na neki način odužuje svom rodnom gradu, ali se na neki način njemu i vraća – rekla je Ljiljana Dugalić.-On ima bogatu biografiju i do te mere respektnu da čovek prosto zanemi pred činjenicom da javnost i Srbiji veoma malo zna o tome kolike je domete Momčilo Milovanović dosegao svojim  radom. Imam  tu sreću da sam  prijatelj porodice Milovanović i tu sreću da mi je on pre desetak godina  uputio svojom rukom napisanu biografiju.

A iz te biografije saznajemo da je Momčilo Milovanović krajem jula 1960. godine bio rešio da vidi Bijenale u Veneciji i Luvr u Parizu.

-Ni na kraj pameti mi nije bilo da ostanem  u Parizu, ali se igrom slučaja to dogodilo – stoji u njegovoj biografiji. U Pariz sam stigao sa 50 franaka i koferom punim sardina za hranu. Nisam znao francuski, ali sam ipak mogao da se sporazumem s nekim. Jedna Japanka me je uputila u Cite Univerzite, gde sam mogao da se smestim.  Dobio sam sobu u Mezon d Provans – 50 franaka za 10 dana. Tu su bile uvek objave i oglasi za male radove za studente kojima je novac potreban. Tako sam i ja našao po neki posao. Dan ili dva ovde, dan-dva onde i tako prođoše tih 10 dana. Tu se sprijateljim s jednim našim  studentom koji je pripremao doktorat. On mi je predložio da spavam kod njega na patosu da ne bih plaćao kiriju.

Imao je kasnije bezbrojne izložbe u Francuskoj,Nemačkoj, Belgiji, Španiji, Grčkoj. Kanadi… i mnoge realizacije na javnom mestu. Još 1952. godine,kao student Akademije, napravio je spomenik palim borcima u Ugrinovcima. Od tada je radio skulpture u svim materijalima:  bronzi, mermeru, metalu, betonu, mozaiku, drvetu, poliesteru… Sa 2000. godinom završio je sa izložbama po pariskim salonima i svuda gde se plaća.  Od 2001. izlagao je samo tamo gde su ga zvali.

D. Janojlić

ATELjE KAO SVETILIŠTE

-Volim samoću – napisao je u svojoj biografiji Momčilo Milovanović.- Moj atelje je za mene kao neko svetilište, gde crpim snagu i ideje za stvaranje. Moja deviza: Večito pretvaranje ružnog u lepo. Sve što je palo ja ga podignem. Većina mojih skulptura su uspravne. U ateljeu sam svakoga dana. Nedeljom i praznikom, takođe. Božić i Uskrs, pa i moja slava Sveti Nikola, ja i tad moram da dođem da bar pipnem nešto. Na Novu godinu moram da počnem novu skulpturu.