Народни музеј добио скулптуру и део библиотеке Момчила Миловановића: ПОКЛОН РОДНОМ ГРАДУ
-Овај уметник је две године пре смрти излагао у родној Смедеревској Паланци
Уте Миловановић, животна сапутница вајара Момчила Миловановића, који је рођен 1921. године у Смедеревској Паланци, а више од пола века живео и стварао у Француској, поклонила је Народном музеју једну скулптуру, рад свог супруга и део породичне библиотеке. Тим поводом одржана је скромна свечаност којој су, уз представнике медија, присуствовали и ученици Паланачке гимназије са својим професором историје Александром Сашом Јелићем.
Захваљујући на поклону у име културних делатника и радника Народног музеја, директор Стеван Мартиновић је подсетио да је Момчило Миловановић 2011. године излагао своја дела у родном граду, али је нажалост преминуо две године касније.
-Добили смо вредну библиотеку, која на својеврстан начин говори шта је уметник читао, шта га је све интересовало, шта је куповао, са каквим посветама је добијао књиге – рекао је Мартиновић.- Ово је само један од поклона које добијамо у години јубилеја Народног музеја. Ми смо, поводом 50. годишњице, покренули акцију и до сада сакупили значајан број уметничких дела, превасходно слика. Данас имамо прилику да у свој депо, уврстимо и једну скулптуру Момчила Миловановића. Овим путем одајем захвалност породици поменутог вајара, као и Љиљани Дугалић, што су изабрали наш Музеј да употпуне његово благо, а ми ћемо су потрудити да Миловановићева скулптура још од данас буде у овој поставци. Ми ћемо је чувати, проучавати и излагати на најбољи могући начин.
Љиљана Дугалић, која је писала о изложби скулптура Момчила Миловановића у Галерији „Политике“, казала је да је овај вајар умро и сахрањен у Француској где му живи породица: супруга, троје њихове деце и унучићи.
-Овим малим легатом он се на неки начин одужује свом родном граду, али се на неки начин њему и враћа – рекла је Љиљана Дугалић.-Он има богату биографију и до те мере респектну да човек просто занеми пред чињеницом да јавност и Србији веома мало зна о томе колике је домете Момчило Миловановић досегао својим радом. Имам ту срећу да сам пријатељ породице Миловановић и ту срећу да ми је он пре десетак година упутио својом руком написану биографију.
А из те биографије сазнајемо да је Момчило Миловановић крајем јула 1960. године био решио да види Бијенале у Венецији и Лувр у Паризу.
-Ни на крај памети ми није било да останем у Паризу, али се игром случаја то догодило – стоји у његовој биографији. У Париз сам стигао са 50 франака и кофером пуним сардина за храну. Нисам знао француски, али сам ипак могао да се споразумем с неким. Једна Јапанка ме је упутила у Cite Univerzite, где сам могао да се сместим. Добио сам собу у Mezon d Provans – 50 франака за 10 дана. Ту су биле увек објаве и огласи за мале радове за студенте којима је новац потребан. Тако сам и ја нашао по неки посао. Дан или два овде, дан-два онде и тако прођоше тих 10 дана. Ту се спријатељим с једним нашим студентом који је припремао докторат. Он ми је предложио да спавам код њега на патосу да не бих плаћао кирију.
Имао је касније безбројне изложбе у Француској,Немачкој, Белгији, Шпанији, Грчкој. Канади… и многе реализације на јавном месту. Још 1952. године,као студент Академије, направио је споменик палим борцима у Угриновцима. Од тада је радио скулптуре у свим материјалима: бронзи, мермеру, металу, бетону, мозаику, дрвету, полиестеру… Са 2000. годином завршио је са изложбама по париским салонима и свуда где се плаћа. Од 2001. излагао је само тамо где су га звали.
Д. Јанојлић
АТЕЉЕ КАО СВЕТИЛИШТЕ
-Волим самоћу – написао је у својој биографији Момчило Миловановић.- Мој атеље је за мене као неко светилиште, где црпим снагу и идеје за стварање. Моја девиза: Вечито претварање ружног у лепо. Све што је пало ја га подигнем. Већина мојих скулптура су усправне. У атељеу сам свакога дана. Недељом и празником, такође. Божић и Ускрс, па и моја слава Свети Никола, ја и тад морам да дођем да бар пипнем нешто. На Нову годину морам да почнем нову скулптуру.