Нова изложба у Меморијалној галерији „Душан Старчевић“: ТРИ ГРАЦИЈЕ
Изложбом слика три младе уметнице, Александре Матић, Јоване Лисић и Тее Соколовски, Меморијална галерија „Душан Старчевић“ наставља са амбициозним програмом, који паланачкој ликовној публици представља дела млађе генерације сликара, из наше земље и окружења.
Три уметнице, чија је заједничка изложба отворена у недељу, 21. јуна, повезује склоност ка експериментисању графичким техникама. Теа Соколовски нам тако представља цртеже лица на којима читамо различита, полиморфна емотивна стања – искорачујући из колоквијалног биполарног сагледавања људских осећаја. Њени потртети младих жена указују истовремено и на тугу и на забринутост, на еротско мерење света и трагичко осећање живота, на њима се у мноштву варијација сусрећу Ерос и Танатос.
Насупрот томе, Јована Лисић на својим радовима избегава да прикаже лице, стављајући у први план тела. Овај задах пути, који допире са њених слика сведочи да је телесност, коју је још Ниче звао „Великим умом“, истински субјективитет; не само да је свако од нас уделовљен у неком телу, не само да је тело начело индивидуализације, као што су веровали стари Грци, него је тело сам наш персоналитет, наша скривена нутрина. Јована се служи необичном техником, користећи маркер за означавање компакт дискова, разређен водом, додајући цртежима силиконску масу, али и људску косу, као део истинске аутентичне телесности.
Александра Матић слика фрагменте – делове акта, необичне прилике у сновиделној измаглици, мозголике облике, који као да симболиузују неки подсвесни садржај, неко скривено значење.
Зналачки постављена изложба, која допушта да се поменути прикази поступно претапају, показује како је код младих уметница на делу својеврсна деконструкција Модерне. Класични сликарски израз „разбијен“ је на фрагменте, који противрече хармоничним визијама неког универзалног поретка ствари. Лица недокучивих емоција, тела која откривају своју интиму, сновиделни предели – развејавају униону „слику света“, подстичући нас да у његовом искуствовању или промишљању изнова пођемо „одоздо“, с оне стране метафизичке довршености.
Овај приступ естетици, открива другачију узвишеност, од оне коју имају у виду класични естетичари, па ауторке чији су радови изложени у Меморијалној галерији, у том смислу, можемо да посматрамо као три грације нашег времена, неповерљивог према великим причама и хармоничним, логосним усврховљеностима.
Владимир Ђурђевић