Нова књига Томе Митровића: ПОЗОРИШТЕ КОЈЕГ ВИШЕ НЕМА
-Ово дело је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије
Тома Митровић из Смедеревске Паланке написао је још једну књигу о позоришту. У издању Библиотеке „Милутин Срећковић“, у руке читалаца и библиотечке витрине стиже његово дело „Позориште којег више нема“ у коме је описао позоришни живот Доње Јасенице од 1868. до 1944. године. На самом почетку истраживања путујућих позоришта, суочио се са мањком грађе о томе. Наиме, новине су мало писале о наступима путујућих глумачких дружина. Митровић наводи да су част позоришног живота „бранила“дилетантска позоришта, путујуће глумачке трупе, односно путујућа позоришта.
-Овом књигом започиње се, макар и делимично, отимање од заборава истине о постојању вишевековне позоришне културе, оличене у путујућим позориштима на тлу Доње Јасенице -наводи аутор ове књиге.- Зато је ово оквир за портрете заборављених глумаца и мали прилог подсећању на на њих. Све до сад написано о путујућим позориштима и друштвима, налик је једно другом. Ни ова књига не бежи од тога.
Рецензент Драгутин Паунић подвлачи да ова књига успоставља интерактивну комуникацију с позоришним стваралаштвом, које се више од стотинак година (између 19. и 20. века), догађало по унутрашњости Србије, ређе у Београду.
-Овакав подухват, веома сложен по методолошком приступу грађи, био је обиман и захтевима и захватима – вели Паунић.- Тражио је дугогодишњи суптилан и стрпљив рад, утолико пре, што иза невеселих прича о путујућим позориштима, о њиховом раду и деловању, једва да је остао какав озбиљнији документ у виду валидног записа, аутобиографије, дневника или неког сличног материјалног артефакта. Ондашње новине и магазини, у ретким случајевима, писаће о њима, углавном, информативно, о њиховом гостовању по провинцијским градовима и варошицама, без икаквих стручних рецензија и анализа одиграних представа.
Књигом „Позориште којег више нема“ Тома Митровић, сјајни познавалац позоришних прилика и глумачких нарави, са пуно контролисане емоције, објективно, опрезно и одушевљено, пред читалачки публикум изводи читав један мали свет позоришних делатника, одавно замаклих са земљиног шара, чијим су прашњавим и каљугавим друмовима тумарали, носећи у оскудном пртљагу целокупну своју имовину, а у срцу и души велика надања да ће једнога дана у граду незнано ком, на великој позорници, обасјани снажним рефлекторима, заиграти Шекспировог Хамлета или Јага. Ова књига је верна слика и прилика постојећег стања тадашње сељачке и гусларске Србије.
Д. Јанојлић