Нова збирка поезије Милована Мића Петровића: ПОУЧНА ПЕСНИЧКА СЛИКОВНИЦА
„Свитак“, Издавачка радионица Књижевног клуба „Развигор“ у Пожеги, објавила је збирку поезије за децу Милована Мића Петровића из Смедеревске Паланке под називом „Мудрице то знају“. То је његова друга песничка књига, која је сабрала шездесетак песама у шест циклуса. Њу је овај стваралац потписао у двострукој улози: као аутор песама и као илустратор,а посветио ју је, у првом реду, кћери Јасни.
Ова збирка, у склопу ужичког издаваштва, била је изложена на минулом Сајму књига у Београду, где је изазвала велико интересовање. Њен уредник и рецензент Милијан Деспотовић предочава како је Милован Мићо Петровић, отварајући први циклус „Знање нас храни“, имао потребу да појасни да је песме, увршћене у ову збирку, исписао за „децу велику и малу“. Великој се обраћа носталгично: „Ех, како године лете“, чиме је младом читаоцу негде у подсвест сместио подсетницу да треба стално учити и стицати знања која помажу да се лакше и лепше живи у протоку времена.
Тако песникова девојчица Ана Петак, ниже петице и свакој „мамин пољубац прија“. А онда „дечији сан“ пун је уживања у оствареним резултатима али и оној сталној стрепњи за то каква ли је јава? Највећи степен задовољства међу људима је осмех. „Смек је лек“. О њему пева и Петровић истичући да „смех није грех“.
-Петровић лепоту живота види у бројности породице, где је пуно деце – запажа Милијан Деспотовић.- Јер, кад се дечица ухвате за ручице са браћом или сестрама, настаје ланац среће. Не оставите дете никад без тог ланца. За то песник слави, заједно са малом Аном, дан кад јој се родио брат. Њему је до таквог славља стало и зато пева: „негујемо Душана свог, малог цара“. Деца нека буду наши цареви, а нека владари буду покорни тим малим царевима.
У књизи „Мудрице то знају“, Петровић је отворио многе теме кроз идеју да их поетски уоквири у свет дечјих представа и непосредног доживљавања. Он свог читаоца води на путовање које траје, успут правећи предахе, па каткад тече дијалог песника и његових мудрица, и његових другара у којима и сам себе види у давном детињству.
Лепотом ове књиге, њеном ликовном опремом, од корица до вињета и илустрација бави се сам песник. Тако открива још једну своју вокацију која је код њега, у неку руку, старија од песничке.
-Изразити дар за цртање показао је још као школарац, али просто није имао времена да тај свој дар развија – предочава Деспотовић.- И права је штета за пропуштено време, јер уме песничке идеје да преведе на ликовни језик, те да читаоцу понуди и визуелну поезију. Те форме су овде на заједничком задатку па ова књига песма делује и као велика сликовница.
Милован Мићо Петровић је рођен у Горобиљу. Пише поезију за децу и одрасле. Многе је објавио у књижевним часописима у Србији, Републици Српској и Бугарској. Заступљен је у више зборника и антологија. Члан је књижевних клубова „21“ у Смедеревској Паланци и „Развигор“ у Пожеги.
Д. Јанојлић