Одиграна прва представа на 12. Фестивалу нових театарских форми у Смедеревској Паланци: ДРАМСКИ ЕСЕЈ ГОРАНА СТЕФАНОВСКОГ
Тихо, и без гламура синоћ је отворен Фестивал нових театарских форми, позоришна манифестација републичког ранга, која се у нашем граду одржава дванаести пут. После кратког уводног слова члана Општинског већа, Ненада Ристића, Фестивал је отворила представа Кот-театра Центра за културу Раковица, Дупло дно, према тексту Горана Стефановског, а у режији Слободана Ж. Јовановића, професионалног позоришног редитеља из Београда.
Сама по себи, драма Горана Стефановског није драматуршки богато дело. Радња се одвија у атомском склоништу, седам година после избијања истребљујућег рата. У „министарском склоништу, у коме живе министар културе, његова супруга и кћерка, као и министров саветник Нове, системом цеви за вентилацију, доспева Јаков, бунтовник који жели да буде револуционар. Радња се одвија у неколико такозваних елипси, у којима се из примарног реалистичног слоја иде ка „театру у театру“, игри у којој учествују протагонисти на једном од последњих људских станишта. Сукоб министра, који оличава безлични бирократизовани систем и младог бунтовника у ствари је дијалог у коме Стефановски преиспитује појмове културе, критике, револуције – у клаустрофобичом простору подземног бункера.
Редитељ Слободан Ж. Јовановић је тескобу скученог простора представио камерним оквирима сцене. На самом почетку, један од протагониста кредом означава простор игре, а публика је такође смештена на сцени, тик иза исцртаних линија. Будући да овај текст славног Горана Стефановског представља, у ствари, један драмски есеј, чија се динамика одиграва пре свега у дијалошком сукобу, Јовановић је настојао да радњу обогати наглашавајући контраст између бунтовног, брзог и одлучног Јакова, и хладног, спорог и овешталог министра. Динамици доприноси и лепо грађен лик министрове супруге, Параскеве, жене која, као и Нове, министров саветник – показује мирноћу „безличног се“ (радити како се ради, мислити како се мисли…). Ту је и уверљиво грађени лик балерине Кристине, министрове кћерке, чује буђење из депресије наговештава трачак наде у безнадежник оквирима у које је радња смештена. Изградњи поменуте сценске атмосфере доприносе оригинални сонгови Бертолда Брехта, у музичком обличју Курта Вајла, стихови о нади, о обећаној земљи, као контраст бункеру у коме се радња одвија.
Текст Горана Стефановског, у редитељском читању Слободана Јовановића – разуме се, не говори само о изостанку хоризонта у неком склоништу, него и о задатим границама савремног света, сабијеног у некакав „сајбер-простор“, у бинарни систем, где се свака ствар може одредити као јединица или као нула – као мркло црнило или снежна белина. Имајући у виду овај изостанак перспективе, у представи се суптилно поставља питања о смислености отпора, покушаја изградње неког хуманог света, у судбоносно стешњеној садашњости, чија тесноћа не допушта усправан ход или слободан замах руку. Можемо ли и смемо ли да дигнемо руке од овог сукоба са усудом, са заборавом слободе? Министров одговор на ово питање може се сажети у реченицу: „Европа је мртва, нека нам и зуби буду прљави“. Насупрот томе, Јаков, револуциоинар у настајању, оживљава оно начело које води порекло још из Кантове филозофије – да је борба за слободу већ слобода, да је излазак изван граница судбине еминентно људски догађај, израз аутономности људског света.
Редитељ, следећи драмски предложак Стефановског, не пружа јасан одговор, нити сугерише у одређеном правцу, допуштајући да дилеме, постављене на сцени, остану упитности и после завршетка представе.
Представа Дупло дно показала нам је, пре свега, свежину позоришног наступа једног ансамбла ентузијаста, дочаравајући атмосферу праве „позоришне комуне“. Имајући у виду мрзовољни тон, који одређује не само „културну политику“, него и прилике у установама и институцијама културе, то је већ само по себи – алтернативни израз.
Уверени смо да ће ову радост игре умети да вредује и стручни жири фестивала, којим председава Фуад Табучић, професионални глумац, а чији су чланови Тијана Јозић, дипломирани драматург, и Радица Митровић, позната и призната глумица паланачког позоришта.
Владимир Ђурђевић