Odigrana prva predstava na 12. Festivalu novih teatarskih formi u Smederevskoj Palanci: DRAMSKI ESEJ GORANA STEFANOVSKOG
Tiho, i bez glamura sinoć je otvoren Festival novih teatarskih formi, pozorišna manifestacija republičkog ranga, koja se u našem gradu održava dvanaesti put. Posle kratkog uvodnog slova člana Opštinskog veća, Nenada Ristića, Festival je otvorila predstava Kot-teatra Centra za kulturu Rakovica, Duplo dno, prema tekstu Gorana Stefanovskog, a u režiji Slobodana Ž. Jovanovića, profesionalnog pozorišnog reditelja iz Beograda.
Sama po sebi, drama Gorana Stefanovskog nije dramaturški bogato delo. Radnja se odvija u atomskom skloništu, sedam godina posle izbijanja istrebljujućeg rata. U „ministarskom skloništu, u kome žive ministar kulture, njegova supruga i kćerka, kao i ministrov savetnik Nove, sistemom cevi za ventilaciju, dospeva Jakov, buntovnik koji želi da bude revolucionar. Radnja se odvija u nekoliko takozvanih elipsi, u kojima se iz primarnog realističnog sloja ide ka „teatru u teatru“, igri u kojoj učestvuju protagonisti na jednom od poslednjih ljudskih staništa. Sukob ministra, koji oličava bezlični birokratizovani sistem i mladog buntovnika u stvari je dijalog u kome Stefanovski preispituje pojmove kulture, kritike, revolucije – u klaustrofobičom prostoru podzemnog bunkera.
Reditelj Slobodan Ž. Jovanović je teskobu skučenog prostora predstavio kamernim okvirima scene. Na samom početku, jedan od protagonista kredom označava prostor igre, a publika je takođe smeštena na sceni, tik iza iscrtanih linija. Budući da ovaj tekst slavnog Gorana Stefanovskog predstavlja, u stvari, jedan dramski esej, čija se dinamika odigrava pre svega u dijaloškom sukobu, Jovanović je nastojao da radnju obogati naglašavajući kontrast između buntovnog, brzog i odlučnog Jakova, i hladnog, sporog i oveštalog ministra. Dinamici doprinosi i lepo građen lik ministrove supruge, Paraskeve, žene koja, kao i Nove, ministrov savetnik – pokazuje mirnoću „bezličnog se“ (raditi kako se radi, misliti kako se misli…). Tu je i uverljivo građeni lik balerine Kristine, ministrove kćerke, čuje buđenje iz depresije nagoveštava tračak nade u beznadežnik okvirima u koje je radnja smeštena. Izgradnji pomenute scenske atmosfere doprinose originalni songovi Bertolda Brehta, u muzičkom obličju Kurta Vajla, stihovi o nadi, o obećanoj zemlji, kao kontrast bunkeru u kome se radnja odvija.
Tekst Gorana Stefanovskog, u rediteljskom čitanju Slobodana Jovanovića – razume se, ne govori samo o izostanku horizonta u nekom skloništu, nego i o zadatim granicama savremnog sveta, sabijenog u nekakav „sajber-prostor“, u binarni sistem, gde se svaka stvar može odrediti kao jedinica ili kao nula – kao mrklo crnilo ili snežna belina. Imajući u vidu ovaj izostanak perspektive, u predstavi se suptilno postavlja pitanja o smislenosti otpora, pokušaja izgradnje nekog humanog sveta, u sudbonosno stešnjenoj sadašnjosti, čija tesnoća ne dopušta uspravan hod ili slobodan zamah ruku. Možemo li i smemo li da dignemo ruke od ovog sukoba sa usudom, sa zaboravom slobode? Ministrov odgovor na ovo pitanje može se sažeti u rečenicu: „Evropa je mrtva, neka nam i zubi budu prljavi“. Nasuprot tome, Jakov, revolucioinar u nastajanju, oživljava ono načelo koje vodi poreklo još iz Kantove filozofije – da je borba za slobodu već sloboda, da je izlazak izvan granica sudbine eminentno ljudski događaj, izraz autonomnosti ljudskog sveta.
Reditelj, sledeći dramski predložak Stefanovskog, ne pruža jasan odgovor, niti sugeriše u određenom pravcu, dopuštajući da dileme, postavljene na sceni, ostanu upitnosti i posle završetka predstave.
Predstava Duplo dno pokazala nam je, pre svega, svežinu pozorišnog nastupa jednog ansambla entuzijasta, dočaravajući atmosferu prave „pozorišne komune“. Imajući u vidu mrzovoljni ton, koji određuje ne samo „kulturnu politiku“, nego i prilike u ustanovama i institucijama kulture, to je već samo po sebi – alternativni izraz.
Uvereni smo da će ovu radost igre umeti da vreduje i stručni žiri festivala, kojim predsedava Fuad Tabučić, profesionalni glumac, a čiji su članovi Tijana Jozić, diplomirani dramaturg, i Radica Mitrović, poznata i priznata glumica palanačkog pozorišta.
Vladimir Đurđević
