Позоришна критика: ИЗА КУЛИСА ЗА ДЕЦУ
–Владица Танасијевић Такси, „Чудна представа“, Дечија сцена Градског позоришта Културног центра у Смедеревској Паланци
Дечијим аматерским сценама већ извесно време недостају свежи текстови. Из тог је разлога све чешћа појава да редитељи или руководиоци ових сцена пишу оригиналне комаде, прилагођавајући их ансамблу и савременој младој публици. Владица Танасијевић Такси одлучио се управо за ову варијанту, па Чудну представу потписује и као редитељ, и као аутор текста. На први поглед, Танасијевићев текст је још једна осавремењена бајка, настала на бази старе приче о Пепељуги. Танасијевић, међутим, увелико превазилази овај клише, креирајући фабулу у којој група младих позоришних стваралаца прави представу, па су сегменти из класичне бајке и савремена верзија Пепељуге у ствари – представа у представи. Овај оригинални приступ, у коме је бурлескни сиже чувеног текста Мајкла Фрејма, Иза кулиса, прилагођен деци, захтевао је не само комплексан драматуршки захват, него и озбиљан редитељски труд.
Танасијевићу и његовом ансамблу, међутим, пошло је за руком да јасно разграниче основну причу од представе у представи; млади актери у сценама модернизоване Пепељуге намерно благо преглумљују, а изрежирано „шмирање“ треба да подсећа гледаоце да ова фабула није основна прича, него покушај ансамбла из примарне радње да стару причу о вредној девојчици и њеним злим сестрама исприча примерено нашем времену. Уместо принца, у Танасијевићевој верзији бајке, девојчица Јана (савремена Пепељуга), на журци упознаје младог, амбицизног и образованог дечака, а не „маминог и татиног принца“, потомка неког предузетника-патриоте. Петар, који уместо ципелице, проналази Јанин мобилни телефон, заборављен у дискотеци, је богат духом, уз то свира виолину, па у завршници, он и Јана одлазе да заједно уживају у Вивалдију, остављајући „злочесте сестре“ да и даље маштају о бајковитим богатим дечацима. Овај искрени педагошки патос допуњује избор музике која се слуша током савремене верзије бала. Танасијевић, баш као и у својој претходној представи, бира неке од најбољих песама популарне музике, па Чудна представа не само поруком и игром, него и музиком излази из миљеа дечијег позоришног стваралаштва, неретко контаминираног лошим музичким (али и литерарним) укусом његових креатора.
Премијера Чудне представе, како то често бива, одиграла се пре него што је структура представе чврсто утегнута, а мизансцен разигран. То нимало не смета младој публици, која без тешкоћа прати јасну нарацију, али представа би била бржа и визуелно богатија да су у „масовним сценама“ разрађенији неки детаљи. То се, на срећу, да поправити. И колективна игра ће добити на квалитету када глумци буду овладали текстом, мада повремене непрецизности, у оваквој драматуршкој структури, представи у представи, ако се глумци добро снађу, могу да допринесу атмосфери која треба да буде дочарана.
Искрено честитамо свим члановима ансамбла, Јани Младеновић, Оливери Радисављевић, Даници Миленковић, Петру Вуковићу, Јовану Илићу, Филипу Антонијевићу, Маријани Илић, Вери Дакић, Михаилу Стојановићу, Видаку Младеновићу и Вишњи Павловић, која иде стопама свога оца, познатог глумца паланачког позоришта, др Синише Сикија Павловића. Нека нам млади глумци не замере што ћемо овом приликом посебно да истакнемо позоришну игру главних протагониста, Јане и Петра, као и несумњиви таленат и убедљиву сценску појаву Оливере Радисављевић. А оно на чему треба честитати и глумцима и редитељу свакако су чист сценски говор, и добра дикција.
Чудна представа допушта накнадне интервенције. Могу се дописивати нове сцене, а ансабл ће, када се опусти, и сам моћи да импровизацијама обогати фабулу. Да би се то догодило, потребно је да представа буде често извођена, а њени протагонисти у прилици да и даље пробају и експериментишу.
Озбиљним и оригиналним приступом, који потврђује да у позоришним креацијама „деца за децу“ не треба инсистирати на једноставним и ступидним драматуршким заплетима, Чудна представа, баш као и претходно Танасијевићево остварење, представља парадигму, коју треба да следе многи овдашњи позоришни аутори, тренутно заглибљени у јефтиним заплетима о принчевима, лудама, жапцима и чаробњацима, или у текстуалним скаламеријама Тоде Николетића.
А Владици Танасијевићу Таксију и његовој екипи треба омогућити боље услове за рад, баш као и учешће на позоришним фестивалима.
Владимир Ђурђевић