Позоришна критика: ИЗМЕЂУ ЈАВЕ И БАЈКЕ
Мирјана Ојданић, Живот је све што те снађе, Омладинска сцена Градског позоришта Културног центра у Смедеревској Паланци
Не треба бити пасионирани посетилац позоришта да би се закључило како је Јордана Аврамовић, режирајући „српску салонску комедију за децу и претке“ досегнула професионални ниво театарске уметности. Прецизно, али неусиљено, Јордана гради сложене односе међу бројним протагонистима, који надмашују реплике, и са лакоћом уделовљује такозване вишеслојне ситуације у којима се радња одвија паралелно, на различитим деловима позорнице. Редитељски, ово је не само њена најзрелија представа, него, сасвим сигурно, и једно од најбољих остварења омладинске сцене, укључујујући и поставке настале у сарадњи са Драмским студијом Паланачке гимназије.
Текст Мирјане Ојданић, позоришног аутора и духовитог есејисте и критичара позоришног живота, у наизглед лакој и лепршавој причи, крије бројне замке, које би имобилизовале неискусног и мање маштовитог редитеља. У радњу која предочава једно заједничко двориште са периферије, као поприште сасвим обичне фабуле, Мирјана Ојданић суптилно умеће елементе надреалног. Овај бајковити слој, који актери комедије прихватају као свакидашњу ствар, целој причи даје арому чудесног. Банални догађаји тако надрастају своју базичну безличност, откривајући да се иза ноторних „јефтиних“ фабула крије живот сам, чудесно људско бивствовање, чију аутентичну ауру могу да опазе само деца, баш као што су је опажали и наши преци. Наслов „Живот је све што те снађе“ зато нема смисао оне профане досетке према којој „све иде у рок службе“, него потенцира да су иза копрене обичног, незанимљивог и досадног – истински заплети, богатсво људског постојања, живот као егзистенција. Сонг на крају комада из тог је разлога истовремено и дечија песмица, и суптилни иронични коментар: „На твоју малу, тврду главу када се сруши читав свет, не сањај пропаст или славу, већ какав кактус има цвет“.
Не потенцирајући ове бајковите елементе радње, Јордана целокупну причу смешта у димензију измећу наметљиве стварности и уобразиље, показујући да и свакидашње ствари, иако нису чудесне, и даље представљају разлог за чуђење.
Овакво читање текста Мирјане Ојданић захтевало је да протагонисти представе непрестано буду у том „међустању“, да истовремено представљају антихероје, карикиране ликове, и актере надреалног света бајке – што је ансамбл у целини постигао, пре свега захваљујући прецизним редитељским дидаскалијама.
Радоје Ђурђевић, који гостује као „ветеран“, окаљен не само у представама Драмског студија него и Велике сцене, сигурно и без грешке игра деку, Лазара – Црног. Његова глума, међутим, ни једног тренутка не оставља у другом плану Анђелину Трајиловић (Баба Дренку), право позоришно чудо, гимназијалку која обећава да ће бити глумица великог формата. Димитрије Крстић је у улози Чудомира Сонија дословно бравурозан, а посебно морамо да похвалимо и Јована Стојановића, чије се богато позоришно искуство види у сваком мизансценском елементу. То, наравно, не значи да остали протагонисти заостају за поменутом четворком. Напритив – Даница Бајчић, Ана Јовановић, Стефан Лазаревић, Теодора Стевановић,Софија Вуковић, а посебно Вук Милановић – остварују истински добре позоришне роле.
Ову представу краси и оригинална музика, коју је, у духу редитељског присупа, компоновао професионалац, Срђан Тодоровић, а примерени костими и сценографија која, иако рађена од „рестлова“, верно дочарава сурет димензија збиље и уобразиље, заокружују добро осмишљен пројекат Јордане Аврамовић.
Све мане овог остварења иду на душу аутора текста, Мирјане Ојданић. То се пре свега односи на маниризам у појединим репликама, потребу да се буде духовит по сваку цену, као и на очигледно колебање у ком правцу треба усмерити завршетак комада. Наведени недостаци су у поставци Омладинске сцене Градског позоришта у другом плану, надвладани уверљивом игром и режијом која, на крају овог текста, заслужује још једну похвалу.
Владимир Ђурђевић