Pozorišna kritika: IZMEĐU JAVE I BAJKE
Mirjana Ojdanić, Život je sve što te snađe, Omladinska scena Gradskog pozorišta Kulturnog centra u Smederevskoj Palanci
Ne treba biti pasionirani posetilac pozorišta da bi se zaključilo kako je Jordana Avramović, režirajući „srpsku salonsku komediju za decu i pretke“ dosegnula profesionalni nivo teatarske umetnosti. Precizno, ali neusiljeno, Jordana gradi složene odnose među brojnim protagonistima, koji nadmašuju replike, i sa lakoćom udelovljuje takozvane višeslojne situacije u kojima se radnja odvija paralelno, na različitim delovima pozornice. Rediteljski, ovo je ne samo njena najzrelija predstava, nego, sasvim sigurno, i jedno od najboljih ostvarenja omladinske scene, uključujujući i postavke nastale u saradnji sa Dramskim studijom Palanačke gimnazije.
Tekst Mirjane Ojdanić, pozorišnog autora i duhovitog esejiste i kritičara pozorišnog života, u naizgled lakoj i lepršavoj priči, krije brojne zamke, koje bi imobilizovale neiskusnog i manje maštovitog reditelja. U radnju koja predočava jedno zajedničko dvorište sa periferije, kao poprište sasvim obične fabule, Mirjana Ojdanić suptilno umeće elemente nadrealnog. Ovaj bajkoviti sloj, koji akteri komedije prihvataju kao svakidašnju stvar, celoj priči daje aromu čudesnog. Banalni događaji tako nadrastaju svoju bazičnu bezličnost, otkrivajući da se iza notornih „jeftinih“ fabula krije život sam, čudesno ljudsko bivstvovanje, čiju autentičnu auru mogu da opaze samo deca, baš kao što su je opažali i naši preci. Naslov „Život je sve što te snađe“ zato nema smisao one profane dosetke prema kojoj „sve ide u rok službe“, nego potencira da su iza koprene običnog, nezanimljivog i dosadnog – istinski zapleti, bogatsvo ljudskog postojanja, život kao egzistencija. Song na kraju komada iz tog je razloga istovremeno i dečija pesmica, i suptilni ironični komentar: „Na tvoju malu, tvrdu glavu kada se sruši čitav svet, ne sanjaj propast ili slavu, već kakav kaktus ima cvet“.
Ne potencirajući ove bajkovite elemente radnje, Jordana celokupnu priču smešta u dimenziju izmeću nametljive stvarnosti i uobrazilje, pokazujući da i svakidašnje stvari, iako nisu čudesne, i dalje predstavljaju razlog za čuđenje.
Ovakvo čitanje teksta Mirjane Ojdanić zahtevalo je da protagonisti predstave neprestano budu u tom „međustanju“, da istovremeno predstavljaju antiheroje, karikirane likove, i aktere nadrealnog sveta bajke – što je ansambl u celini postigao, pre svega zahvaljujući preciznim rediteljskim didaskalijama.
Radoje Đurđević, koji gostuje kao „veteran“, okaljen ne samo u predstavama Dramskog studija nego i Velike scene, sigurno i bez greške igra deku, Lazara – Crnog. Njegova gluma, međutim, ni jednog trenutka ne ostavlja u drugom planu Anđelinu Trajilović (Baba Drenku), pravo pozorišno čudo, gimnazijalku koja obećava da će biti glumica velikog formata. Dimitrije Krstić je u ulozi Čudomira Sonija doslovno bravurozan, a posebno moramo da pohvalimo i Jovana Stojanovića, čije se bogato pozorišno iskustvo vidi u svakom mizanscenskom elementu. To, naravno, ne znači da ostali protagonisti zaostaju za pomenutom četvorkom. Napritiv – Danica Bajčić, Ana Jovanović, Stefan Lazarević, Teodora Stevanović,Sofija Vuković, a posebno Vuk Milanović – ostvaruju istinski dobre pozorišne role.
Ovu predstavu krasi i originalna muzika, koju je, u duhu rediteljskog prisupa, komponovao profesionalac, Srđan Todorović, a primereni kostimi i scenografija koja, iako rađena od „restlova“, verno dočarava suret dimenzija zbilje i uobrazilje, zaokružuju dobro osmišljen projekat Jordane Avramović.
Sve mane ovog ostvarenja idu na dušu autora teksta, Mirjane Ojdanić. To se pre svega odnosi na manirizam u pojedinim replikama, potrebu da se bude duhovit po svaku cenu, kao i na očigledno kolebanje u kom pravcu treba usmeriti završetak komada. Navedeni nedostaci su u postavci Omladinske scene Gradskog pozorišta u drugom planu, nadvladani uverljivom igrom i režijom koja, na kraju ovog teksta, zaslužuje još jednu pohvalu.
Vladimir Đurđević
