Pozorišna kritika: IZVOĐENjE NA APSURD
-Nikola Pejaković, Celo telo tu me boli, Gradsko pozorište «Jazavac», Banja Luka
U sklopu manifestacije „Dani Srpske u Srbiji“, u sali Gradskog pozorišta, 19. septembra, odigrana je predstava banjalučkog teatra, prema tekstu i u režiji Nikole Kolje Pejakovića. Posle kratkog, prigodnog slova Nikole Vučena, predsednika Skupštine opštine Smederevska Palanka, gledaoci, koji su pozorišnu salu ispunili do poslednjeg mesta, bili su u prilici da uživaju u predstavi koja će sigurno ostati upamćena po odličnoj glumi troje protagonista.
Pejakovićev tekst, koji bi smo ovlaš mogli da svrstamo u komediju, pruža svojevrstan odgovor na pitanje – kako u ovo, naše vreme, održati angažovano pozorište. Umesto moralizovanja ili slikanja tamnim bojama, Pejaković naše vreme zahvata «imanentno», ironično potencirajući njegove osobenosti – siromaštvo duha, pomračenje uma, anomiju i kič, u mnoštvu takozvanih komičnih situacija.
Sledeći siže čuvene Joneskove «Lekcije», u kojoj profesor, na kraju komada, ubija studentkinju koju priprema za «totalni doktorat», užasnut njenim nesnalaženjem u akademskom žargonu, Pejaković nam predočava „sudar“ razočaranog profesora matematike, Save, i novokomponovane doktorandkinje, Stane, estradne umetnice koja je sve što ima, od garderobe do diploma, kupila tatinim novcem. Tu je i profesorova majka, koja zamenjuje lik sluškinje Meri iz Joneskovog komada – čiji je zadatak da komentarima pocrtava zaplet, i ukazuje na preokret na kraju predstave.
Za razliku od Joneska, u čijoj „Lekciji“ je reč o apsurdu koji prouzrokuje odvajanje jezika od stvari, govora od iskaza, odnosno otuđenje područja znanja od istinskih ljudskih interesa – Pejaković nam prikazuje apsurd svakodnevice, vremena u kome su dojučerašnje vrednosti ustuknule pred bahatim naletom «preduzetništva». Jezička barijera, koja je kod Joneska u osnovi reductio ad absurdum (izvođenja na apsurd), ovde razgraničava ta dva sveta: profesorove skrupule suočene su sa naivnom beskrupoloznošću njegove učenice, on ne shvata njene šale, ne razume njene komentare, baš kao što ni ona nema sluha sa profesorovu akademsku sintaksu; u Savinom svetu više nisu vitalni stari uzori, a učenica od kada zna za sebe ne poznaje nikakve moralne imperative. Moralna i jezička distanca tako se, u klimaksu predstave, pokaazuje kao koprena, koja prikriva da Sava i Stana prebivaju u istoj ogoljenosti, u svetu bez topline i saosećanja. U tom smislu, oboma odgovara refren Stanine pesme, koji profesor sluša vidno užasnut – „moj je život kurac goli“. Dopunjujući ovu sliku humoresknim dnevnopolitičkim komentarima, Pejaković nam predočava zbilju bez perspektive, stvarnost kojoj nedostaje tračak svetlosti, prilike u kojima su ljudi postali roba, gde sve ima samo tržišnu vrednost.
Osnovnu teškoću u građenju ritma predstave činio je sam Joneskov predložak, koji namerno zanemaruje klasična dramatruška pravila. Pejakoviću je svakako pošlo za rukom da u dijalozima ne pobegne isuviše od Joneska (toliko da tekst „Lekcije“ bude sasvim neprepoznatljiv), a da ipak radnju značajno obogati, gradeći istovremeno karaktere glavnih aktera. Uprkos tome, ritam je na momente monoton, dok su glumci prisiljeni, naročito u prvom delu predstave, da „smanjuju gas“, da ne igraju punom snagom, podređujući već izgrađeni živi odnos na sceni, nejasnim i ovlaš ocrtanim odnosima u tekstu, koji se, u prvoj polovini, više oslanja na Joneskov predložak. U drugom delu, Pejaković je dopustio glumcima da dorade dramaturške nedostatke: predstava je, kako se primiče završetku, sve brža i dinamičnija, sve do peripetije na kraju.
Ljubiša Savanović bravoruzno tumači lik profesora, Nikolina Jelisavac, Stana Banana, s pravom je doživela ovacije publike, ali mi ovom prilikom posebno pohvaljujemo Velimira Blanića, čija epizida, uloga profesorove majke, svedoči o istinskom glumačkom majstorstvu.
Palanačka publika, dakle, bila je u prilici da vidi glumu „velikog kalibra“, kakva izostaje u mnogim gostujućim komercijalnim predstavama, u kojima nastupaju „izvikani“ glumci domaćih TV sapunica. Pejakovićeva predstava svakako nije remek delo, poput režija Mladena Masarića, čije je „Tetovirano pozorište“ i dalje paradigma velike predstave nastale izvan kulturnog mainstreama. Idejno i žanrovski, reč je, međutim, o značajnom ostvarenju, koje zahteva pozorišno edukovanu publiku – kakvom, na sreću, i dalje raspolaže palanačko pozorište.
Vladimir Đurđević
