ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Култура

Позоришна критика: ИЗВОЂЕЊЕ НА АПСУРД

-Никола Пејаковић, Цело тело ту ме боли, Градско позориште «Јазавац», Бања Лука

 

У склопу манифестације „Дани Српске у Србији“, у сали Градског позоришта, 19. септембра, одиграна је представа бањалучког театра, према тексту и у режији Николе Коље Пејаковића. После кратког, пригодног слова Николе Вучена, председника Скупштине општине Смедеревска Паланка, гледаоци, који су позоришну салу испунили до последњег места, били су у прилици да уживају у представи која ће сигурно остати упамћена по одличној глуми троје протагониста.

Пејаковићев текст, који би смо овлаш могли да сврстамо у комедију, пружа својеврстан одговор на питање –  како у ово, наше време, одржати ангажовано позориште. Уместо морализовања или сликања тамним бојама, Пејаковић наше време захвата «иманентно», иронично потенцирајући његове особености – сиромаштво духа, помрачење ума, аномију и кич, у мноштву такозваних комичних ситуација.

Следећи сиже чувене Јонескове «Лекције», у којој професор, на крају комада, убија студенткињу коју припрема за «тотални докторат», ужаснут њеним несналажењем у академском жаргону, Пејаковић нам предочава „судар“ разочараног професора математике, Саве, и новокомпоноване докторандкиње, Стане, естрадне уметнице која је све што има, од гардеробе до диплома, купила татиним новцем. Ту је и професорова мајка,  која замењује лик слушкиње Мери из Јонесковог комада – чији је задатак да коментарима поцртава заплет, и указује на преокрет на крају представе.

За разлику од Јонеска, у чијој „Лекцији“ је реч о апсурду који проузрокује одвајање језика од ствари, говора од исказа, односно отуђење подручја знања од истинских људских интереса – Пејаковић нам приказује апсурд свакодневице, времена у коме су дојучерашње вредности устукнуле пред бахатим  налетом «предузетништва». Језичка баријера, која је код Јонеска у основи reductio ad absurdum (извођења на апсурд), овде  разграничава та два света: професорове скрупуле суочене су са наивном бескруполозношћу његове ученице, он не схвата њене шале, не разуме њене коментаре, баш као што ни она нема слуха са професорову академску синтаксу; у Савином свету више нису витални стари узори, а ученица од када зна за себе не познаје никакве моралне императиве. Морална и језичка дистанца тако се, у климаксу представе, покаазује као копрена, која прикрива да Сава и Стана пребивају у истој огољености, у свету без топлине и саосећања. У том смислу, обома одговара рефрен Станине песме, који професор слуша видно ужаснут – „мој је живот курац голи“. Допуњујући ову слику хуморескним дневнополитичким коментарима, Пејаковић нам предочава збиљу без перспективе, стварност којој недостаје трачак светлости, прилике у којима су људи постали роба, где све има само тржишну вредност.

Основну тешкоћу у грађењу ритма  представе чинио је сам Јонесков предложак, који намерно занемарује класична драматрушка правила. Пејаковићу је свакако пошло за руком да у дијалозима не побегне исувише од Јонеска (толико да текст „Лекције“ буде сасвим непрепознатљив), а да ипак радњу значајно обогати, градећи истовремено карактере главних актера. Упркос томе, ритам је на моменте монотон, док су глумци присиљени, нарочито у првом делу представе, да „смањују гас“, да не играју пуном снагом, подређујући већ изграђени живи однос на сцени, нејасним и овлаш оцртаним односима у тексту, који се, у првој половини, више ослања на Јонесков предложак. У другом делу, Пејаковић је допустио глумцима да дораде драматуршке недостатке: представа је, како се примиче завршетку, све бржа и динамичнија, све до перипетије на крају.

Љубиша Савановић браворузно тумачи лик професора, Николина Јелисавац, Стана Банана, с правом је доживела овације публике, али ми овом приликом посебно  похваљујемо Велимира Бланића, чија епизида, улога професорове мајке, сведочи о истинском глумачком мајсторству.

Паланачка публика, дакле, била је у прилици да види глуму „великог калибра“, каква изостаје у многим гостујућим комерцијалним представама, у којима наступају „извикани“ глумци домаћих ТВ сапуница. Пејаковићева представа свакако није ремек дело, попут режија Младена Масарића, чије је „Тетовирано позориште“ и даље парадигма велике представе настале изван културног mainstreamа. Идејно и жанровски, реч је, међутим, о значајном остварењу, које захтева позоришно едуковану публику – каквом, на срећу, и даље располаже паланачко позориште.

 

Владимир Ђурђевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *