Premijerno izvedena predstava Omladinske scene Gradskog pozorišta „One su htele nešto sasvim drugo“: O MALOLETNIČKOM NASILJU – BEZ PATETIKE

Suočeni sa izuzetno kratkim rokom, neposredno pred odlazak u štampariju novog broja Palanačkih novina,ovaj tekst pišemo „na prvu loptu“, neposredno posle premijere predstave Omladinske scene Gradskog pozorišta. Prvi utisak, da se radi o odličnoj predstavi, međutim, nije posledica svečane atmosfere koja prati premijerno izvođenje pozorišnih dela pred poznatom i dobronamernom publikom, nego zapažanja da je prvo igranje toliko zrelo i suptilno, da zavređuje posebnu pohvalu, već na početku ovog kratkog prikaza.

Tekst mladog beogradskog dramaturga, Milene Depolo, problemu vršnjačkog nasilja prilazi „odozdo“, verno oslikavajući milje u kome se nasilje odigrava. „Učene“ retrospekcije, psihološka objašnjenja i drugi oblici „naknadne pameti“ u tekstu su svesno prikazani karikaturalno, kao hladno ostajanje na površini, ulepšano stručnim „žargonom autentičnosti“. Scene nasilja namerno su potencirane. Iživljavanje vršnjakinja nad devojčicom Tanjom u tekstu se višestruko „ponavlja“, a ova repeticija gledaocu skreće pažnju da nasilje, koje je postalo gotovo svakodnevna pojava, ne prima zdravo za gotovo, kao još jedan od slučajeva o kojima govore na televiziji ili pišu u novinama. Lišene ispraznog moralisanja, scene nasilja prikazane su kao oblici socijaldarvinizma, koji je preko noći, ušavši na mala vrata, postao poželjan oblik društvenog ponašanja; nasilje u školama utoliko je refleksija nasilne društvene prakse, i baš zato ovde nisu od pomoći klasične vaspitne metode, koje se uglavnom svode na ubeđivanje adolescenata da takvo ophođenje prema drugovima „nije lepo“.

Ansambl Omladinske scene Gradskog pozorišta uverljivo je „oživeo“ provokativni dramski predložak. Protagonisti osnovnoškolskog uzrasta (kako stoji u izvornom tekstu) ovde su srednjoškolci, vršnjaci mladih glumaca, što scenski prikaz dodatno čini uverljivim, tim pre što se na pozornici, kontrasno, pojavljuje i stariji glumac (Aleksandar Božović), u ulogama oca i profesora.  Ponavljanje scena nasilja prikazano je kao replay na nekoj „društvenoj mreži“, ukazujući tako na potisnutu agresivnost posmatrača tih snimaka, koji se gledaju, iznova i iznova, uglavnom bez saosećanja i osude. Dinamici predstave doprinelo je „kadriranje“, naizmenično osvetljavanje različitih delova scene na kojima se odigravaju segmenti radnje, isprekidano zamračenjima, a posebnu pohvalu zaslužuje neusiljen i pedantno ostvaren „trodimenzionalni mizanscen“. Imponuje i činjenica da je izborom teksta, i načinom na koji je predstava udelovljena, ansambl Omadinske scene prihvatio ideju angažovanog pozorišta, umesto udvaranja i „golicanja tabana“ publici, od čega pate mnoge današnje pozorišne kreacije.

Osim glumaca koje smo već imali priliku da vidimo u školskim ili omladinskim ostvarenjima, predstavljena su i neka nova lica. U ovoj predstavi, bez preterivanja, nema slabih uloga, a mi ćemo ovom prilikom odustati od uobičajenog navođenja imena svih aktera. Neka nam bude dopušteno da posebno pomenemo samo dve mlade glumice: najpre Saru Aranđelović, čija je gluma neobično uverljiva, a „scenska pojava“ osobena i upečatljiva i Dunju Pavlović, koja verno interpretira psihološki preokret iz lažne ljubaznosti u nekontrolisani bes.

Uvereni smo da će nova predstava Omladinske scene Gradskog pozorišta biti dobro primljena, i da će „One su htele nešto sasvim drugo“ rado gledati vršnjaci glavnih protagonista. Biće zanimljivo pratiti nijansiranje karaktera glavnih likova, kada se mladi glumci opuste i oslobode, a replike i mizanscen budu „fiksirani“. U svakom slučaju, već sada je jasno da se radi o uspelom ostvarenju koje svedoči da je u Gradskom pozorištu oformljen stabilan ansambl, koji je uspešno prebrodio delimičnu smenu generacije, posle odlaska nekolicine njegovih članova na studije.

V. Đurđević