Интервју са академским сликаром Стојаном Ђурићем: ПОПУТ ФЕНИКСА

Стојан Ђурић је вероватно најпознатији ликовни стваралац из овог дела Србије. У суседној Великој Плани, у склопу породичне куће, налази се Ђурићев атеље, у коме су настала многобројна дела овог аутора, радо виђеног излагача у многим реномираним галеријама. Професионални ангажман овог уметника везан је и за Смедеревску Паланку, будући да Ђурић већ годинама плодно сарађује са паланачким Народним музејом.

Стојан Ђурић (1962.) Факултет ликовних уметности и магистарске студије завршио је у Београду. Прву велику самосталну изложбу приредио је на свом факултету, још 1993. године. Од тада је уприличио преко тридесет самосталних изложби, у Београду, Копенхагену, Сентешу (Мађарска), Новом Саду, Крагујевцу, Бару, Винћенци, Скопљу, Паризу – да поменемо само нека места, а његова дела налазе се у многим јавним и приватним колекцијама у земљи и иностранству.

Паланачке: Недавно је у галерији „Прогрес“ у срцу Кнез Михајлове отворена ваша нова поставка. Реч је о тематској изложби, која је базирана на реинтерпретацији једне ваше давнашње слике?

Ђурић: Да. То је стара слика која је настала у време мог студирања на ФЛУ, а која је у једном тренутку завршила у подрумском атељеу пуном влаге и притом је претрпела велика оштећења. Слика представља веома битан траг у мом животу и раду. Зато сам одлучио да је на овај начин поново вратим у живот. Наравно, то није само рестаураторско оживљавање, него поновно преиспитивање мотива. Чудно је то да се временом ствари искристалишу, значења постану јаснија. И тако је настала целокупна изложбена поставка. На основу те старе слике, а са новим искуством и знањем, притом и са новим технологијама, хтео сам да представим свој садашњи приступ на исту тему. Слике и скулптуре нису само коментари те давнашње слике, него и онога што је том сликом требало да буде осликано. Био ми је потребан велики простор да бих то изложио, а гелерија „Прогрес“ се показала као, за такву поставку, веома захвално место.

Паланачке: Ово није први пут да излажете у угледним галеријским просторима. Пре неколико година у галерији УЛУС-а велику пажњу јавности изазвала је Ваша изложба „Хот-лајн“. Излагали сте и на другим местима, у земљи и иностранству…

Ђурић: Више пута сам излагао у значајним Београдским галеријама, а једна од тих је била и изложба у Галерији УЛУС-а, „Приватни хот-лајн“. Излагао сам широм наше земље, а и у иностранству, самостално и колективно. Занимљиво је што сте поменули „Приватни хот-лајн“, јер је ову поставку пратила посебна атмосфера. Изложбу смо постављали ноћу, а пролазници у Кнез Михајловој тискали су се уз излог галерије и посматрали слике. Владан Матијевић, који је те исте године добио НИН-ову награду, отворио је изложбу провокативним текстом, што је допринело једном готово динизијском расположењу. Паланачке: Ви сте слободни уметник, и живите од свог стваралаштва. Постоје ли у Србији још увек колекционари  истинских уметничких дела?

Ђурић: Иако је тешко живети данас у Србији од уметности, има, на сву сређу, људи који поштују уметност и уметника.

Паланачке: Многи уметници су, ради опстанка, принуђени да паралелно са својим истинским креацијама, сликају популарне радове, за широке народне масе. Да ли уметник и у ове „задате теме“ може да унесе нешто оригинално?

Ђурић: Наравно да постоји могућност да се на тај начин ради. Поред свог истраживачког рада, радиш и нешто од чега живиш. Е сад, не треба томе прићи само као „тезги“. Ја не могу да нешто радим, ако то не представља креацију и сасвим сигурно, што се тиче мог рада, свакој слици дајем лични печат.
Паланачке: Вратимо се иложби недавно отвореној у Београду. У тексту који прати каталог, наговестили сте да поставка има и аутобиографски значај…

Ђурић: Свакако да има. То се може рећи и за друге моје изложбе. Све што радим има и прожето је неком нити мог живота. У ствари, то се може рећи вероватно за свако уметничко дело. Оно мора да поседује и емотивни и знаковни слој. Исто тако, слика, већ на први поглед, и независно од накнадне интерпретације, мора да остави утисак на посматрача. А то се не може постићи ако се делу приђе академски хладно.

Паланачке: Иако радите на релацији Београд – Велика Плана, активни сте и у Смедеревској Паланци. Председник сте уметничког савета Галерије модерне уметности, која има репрезентативни програм током целе године.

Ђурић: О својој сарадњи са Народним музејом и Галеријом модерне уметности могу да кажем само речи хвале. Паланка има интензиван ликовни живот, на чему јој могу позавидети и много већи градови. И Музеј и Галерија су одлични излагачки простори. У Галерији су излагали неки од наших најпозатијих уметника. У Паланци је однегована и ликовна публика. Са свим члановима Уметничког савета, којим председавам, имам одличну срадњу.

Паланачке: Плодно сарађујете са нашим суграђанима, пре свега са кустосом Народног музеја у Паланци, Аном Милошевић…

Ђурић: Ана Милошевић је мој дугогодишњи пријетељ. Као историчара уметности, Ану краси веома студиозан и озбиљан приступ  раду. Наша сарадња је дугогодишња и озбиљна. Како када је реч о осмишљавању изложбе, тако и када се ради о припремању каталога и постављању слика и скулптура. А то је велики посао. Изложбу у галерији Прогрес постављали смо од 10 часова пре подне до дубоко у ноћ. Поменућу и мог друга Сашу Јаковљевића, са ким такође годинама сарађујем.

Паланачке: После Београда, на реду је Ниш? Поново ваши „еротски“ радови?

Ђурић: Да, на реду је Ниш. Добио сам позив за излагање у оквиру Ноћи музеја, тако да ће изложба у Нишу бити до краја маја месеца. На овој изложби биће радова из „Приватног хот-лајна“, али и других слика. Изложићу еротику од студенских до данашњих дана. Биће то један одабир радова из периода од 30 година.

В. Ђ.

ВРЕМЕ, ПРОСТОР, РЕВИЗИЈА, РЕСТАУРАЦИЈА

Стара, избледела, заборављена слика… како изгледа слика која се не види двадесет и више година? Као и човек кога нико не види двадесет година. Слика „Пролазак“ суочена је са сликама насталим и изложеним сада. Успостављам однос између размишљања од пре више од две деценије и данас, на исту тему. Битан је пут. Он подразумева различитост, мењање, усавршавање, истраживање, али и континуитет. Ова слика ми даје повод да се вратим и наставим оно што сам раније радио, али и да изађем из клишеа и ревидирам сопствени рад са новим и већим искуством. Долазим до слике која је у мени, односно, тражим и тежим савршеној слици. Употребићу боју као средство изражавања, ранију геометрију и фигуру, коју ћу претворити у метафизику, а кроз њу енергију и своје унутрашње стање.
Изложена стара слика „Пролазак“ само је симболично заштићена. Да би је повратио и наставио јој живот додајем јој нове слике, студије, скице, видео запис, тродимензионалне објекте. Они сведоче о дезинтеграцији саме слике и њеног простора, али и о поновном стварању, васкрсењу, „рестаурацији“. У том простору ја је поново градим, реконструишем и састављам из фрагмената, а она оживљава у другом облику. Као прасак слика се растура и саставља, као слагалица, изгубљена, заборављена, испуцала, поцепана… Пролазност је суочена са непролазношћу – слика која као материја пропада, живи у другом облику… „Рестаурацију“ зато схватам као ускрснуће-васкрсење, односно оживљење, али и поновно враћање и поновно коришћење нечега што је било заборављено, што је било на крају живота – попут Феникса.
(Стојан Ђурић – део текста из каталога изложбе у галерији „Прогрес“)