Intervju sa akademskim slikarom Stojanom Đurićem: POPUT FENIKSA

Stojan Đurić je verovatno najpoznatiji likovni stvaralac iz ovog dela Srbije. U susednoj Velikoj Plani, u sklopu porodične kuće, nalazi se Đurićev atelje, u kome su nastala mnogobrojna dela ovog autora, rado viđenog izlagača u mnogim renomiranim galerijama. Profesionalni angažman ovog umetnika vezan je i za Smederevsku Palanku, budući da Đurić već godinama plodno sarađuje sa palanačkim Narodnim muzejom.

Stojan Đurić (1962.) Fakultet likovnih umetnosti i magistarske studije završio je u Beogradu. Prvu veliku samostalnu izložbu priredio je na svom fakultetu, još 1993. godine. Od tada je upriličio preko trideset samostalnih izložbi, u Beogradu, Kopenhagenu, Sentešu (Mađarska), Novom Sadu, Kragujevcu, Baru, Vinćenci, Skoplju, Parizu – da pomenemo samo neka mesta, a njegova dela nalaze se u mnogim javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu.

Palanačke: Nedavno je u galeriji „Progres“ u srcu Knez Mihajlove otvorena vaša nova postavka. Reč je o tematskoj izložbi, koja je bazirana na reinterpretaciji jedne vaše davnašnje slike?

Đurić: Da. To je stara slika koja je nastala u vreme mog studiranja na FLU, a koja je u jednom trenutku završila u podrumskom ateljeu punom vlage i pritom je pretrpela velika oštećenja. Slika predstavlja veoma bitan trag u mom životu i radu. Zato sam odlučio da je na ovaj način ponovo vratim u život. Naravno, to nije samo restauratorsko oživljavanje, nego ponovno preispitivanje motiva. Čudno je to da se vremenom stvari iskristališu, značenja postanu jasnija. I tako je nastala celokupna izložbena postavka. Na osnovu te stare slike, a sa novim iskustvom i znanjem, pritom i sa novim tehnologijama, hteo sam da predstavim svoj sadašnji pristup na istu temu. Slike i skulpture nisu samo komentari te davnašnje slike, nego i onoga što je tom slikom trebalo da bude oslikano. Bio mi je potreban veliki prostor da bih to izložio, a gelerija „Progres“ se pokazala kao, za takvu postavku, veoma zahvalno mesto.

Palanačke: Ovo nije prvi put da izlažete u uglednim galerijskim prostorima. Pre nekoliko godina u galeriji ULUS-a veliku pažnju javnosti izazvala je Vaša izložba „Hot-lajn“. Izlagali ste i na drugim mestima, u zemlji i inostranstvu…

Đurić: Više puta sam izlagao u značajnim Beogradskim galerijama, a jedna od tih je bila i izložba u Galeriji ULUS-a, „Privatni hot-lajn“. Izlagao sam širom naše zemlje, a i u inostranstvu, samostalno i kolektivno. Zanimljivo je što ste pomenuli „Privatni hot-lajn“, jer je ovu postavku pratila posebna atmosfera. Izložbu smo postavljali noću, a prolaznici u Knez Mihajlovoj tiskali su se uz izlog galerije i posmatrali slike. Vladan Matijević, koji je te iste godine dobio NIN-ovu nagradu, otvorio je izložbu provokativnim tekstom, što je doprinelo jednom gotovo dinizijskom raspoloženju. Palanačke: Vi ste slobodni umetnik, i živite od svog stvaralaštva. Postoje li u Srbiji još uvek kolekcionari  istinskih umetničkih dela?

Đurić: Iako je teško živeti danas u Srbiji od umetnosti, ima, na svu sređu, ljudi koji poštuju umetnost i umetnika.

Palanačke: Mnogi umetnici su, radi opstanka, prinuđeni da paralelno sa svojim istinskim kreacijama, slikaju popularne radove, za široke narodne mase. Da li umetnik i u ove „zadate teme“ može da unese nešto originalno?

Đurić: Naravno da postoji mogućnost da se na taj način radi. Pored svog istraživačkog rada, radiš i nešto od čega živiš. E sad, ne treba tome prići samo kao „tezgi“. Ja ne mogu da nešto radim, ako to ne predstavlja kreaciju i sasvim sigurno, što se tiče mog rada, svakoj slici dajem lični pečat.
Palanačke: Vratimo se iložbi nedavno otvorenoj u Beogradu. U tekstu koji prati katalog, nagovestili ste da postavka ima i autobiografski značaj…

Đurić: Svakako da ima. To se može reći i za druge moje izložbe. Sve što radim ima i prožeto je nekom niti mog života. U stvari, to se može reći verovatno za svako umetničko delo. Ono mora da poseduje i emotivni i znakovni sloj. Isto tako, slika, već na prvi pogled, i nezavisno od naknadne interpretacije, mora da ostavi utisak na posmatrača. A to se ne može postići ako se delu priđe akademski hladno.

Palanačke: Iako radite na relaciji Beograd – Velika Plana, aktivni ste i u Smederevskoj Palanci. Predsednik ste umetničkog saveta Galerije moderne umetnosti, koja ima reprezentativni program tokom cele godine.

Đurić: O svojoj saradnji sa Narodnim muzejom i Galerijom moderne umetnosti mogu da kažem samo reči hvale. Palanka ima intenzivan likovni život, na čemu joj mogu pozavideti i mnogo veći gradovi. I Muzej i Galerija su odlični izlagački prostori. U Galeriji su izlagali neki od naših najpozatijih umetnika. U Palanci je odnegovana i likovna publika. Sa svim članovima Umetničkog saveta, kojim predsedavam, imam odličnu sradnju.

Palanačke: Plodno sarađujete sa našim sugrađanima, pre svega sa kustosom Narodnog muzeja u Palanci, Anom Milošević…

Đurić: Ana Milošević je moj dugogodišnji prijetelj. Kao istoričara umetnosti, Anu krasi veoma studiozan i ozbiljan pristup  radu. Naša saradnja je dugogodišnja i ozbiljna. Kako kada je reč o osmišljavanju izložbe, tako i kada se radi o pripremanju kataloga i postavljanju slika i skulptura. A to je veliki posao. Izložbu u galeriji Progres postavljali smo od 10 časova pre podne do duboko u noć. Pomenuću i mog druga Sašu Jakovljevića, sa kim takođe godinama sarađujem.

Palanačke: Posle Beograda, na redu je Niš? Ponovo vaši „erotski“ radovi?

Đurić: Da, na redu je Niš. Dobio sam poziv za izlaganje u okviru Noći muzeja, tako da će izložba u Nišu biti do kraja maja meseca. Na ovoj izložbi biće radova iz „Privatnog hot-lajna“, ali i drugih slika. Izložiću erotiku od studenskih do današnjih dana. Biće to jedan odabir radova iz perioda od 30 godina.

V. Đ.

VREME, PROSTOR, REVIZIJA, RESTAURACIJA

Stara, izbledela, zaboravljena slika… kako izgleda slika koja se ne vidi dvadeset i više godina? Kao i čovek koga niko ne vidi dvadeset godina. Slika „Prolazak“ suočena je sa slikama nastalim i izloženim sada. Uspostavljam odnos između razmišljanja od pre više od dve decenije i danas, na istu temu. Bitan je put. On podrazumeva različitost, menjanje, usavršavanje, istraživanje, ali i kontinuitet. Ova slika mi daje povod da se vratim i nastavim ono što sam ranije radio, ali i da izađem iz klišea i revidiram sopstveni rad sa novim i većim iskustvom. Dolazim do slike koja je u meni, odnosno, tražim i težim savršenoj slici. Upotrebiću boju kao sredstvo izražavanja, raniju geometriju i figuru, koju ću pretvoriti u metafiziku, a kroz nju energiju i svoje unutrašnje stanje.
Izložena stara slika „Prolazak“ samo je simbolično zaštićena. Da bi je povratio i nastavio joj život dodajem joj nove slike, studije, skice, video zapis, trodimenzionalne objekte. Oni svedoče o dezintegraciji same slike i njenog prostora, ali i o ponovnom stvaranju, vaskrsenju, „restauraciji“. U tom prostoru ja je ponovo gradim, rekonstruišem i sastavljam iz fragmenata, a ona oživljava u drugom obliku. Kao prasak slika se rastura i sastavlja, kao slagalica, izgubljena, zaboravljena, ispucala, pocepana… Prolaznost je suočena sa neprolaznošću – slika koja kao materija propada, živi u drugom obliku… „Restauraciju“ zato shvatam kao uskrsnuće-vaskrsenje, odnosno oživljenje, ali i ponovno vraćanje i ponovno korišćenje nečega što je bilo zaboravljeno, što je bilo na kraju života – poput Feniksa.
(Stojan Đurić – deo teksta iz kataloga izložbe u galeriji „Progres“)