Susret muzejskih radnika i novinara u Smederevskoj Palanci: PRIČA O JEDNOM TRAJANJU
Susret muzejskih radnika i novinara u Smederevskoj Palanci protekao je u znaku 50. godišnjeg trajanja ove značajne ustanove kulture kroz čiju istoriju ih je na zanimljiv način proveo etnolog Petar Dekić. Priča o osnivanju i poluvekovnom razvoju krenula je od samih početaka i završila se obeležavanjem velikog jubileja – pola veka plodnog rada.
U delu Muzeja, gde je sve počelo, izložen je radni sto sa stolicom, koja je pripadala prvom njegovom radniku i direktoru Radetu Miloševiću. Na stolu je izložena pisaća mašina i komplet „Naše komune“ iz 1973. godine, koja je iz broja u broj pratila uspon i rezultate muzejskih aktivnosti. Veliki broj napisa u ovom lokalnom glasilu potpisao je izuzetno vredni muzejski radnik Voja Novaković.
-Ovo je prostor u kome nema ni jednog predmeta, ničega što je na bilo koji način zaštićeno – započeo je „šetnju“ kroz istoriju Narodnog muzeja Petar Dekić.- Zašto sam baš vas, novinare, zvao da dođete ovde? Zato što je cela ova izložba rađena iz novina,naslanjajući se na knjigu „Papirni muzej“. Hoću, naime, da vas provedem kroz priču novina o Muzeju. Najpre, šta jeste a šta nije Muzej?Muzej je na samom svom početku imao jedan sto i jednu stolicu. Njih je od Opštine pozajmio Radovan Milošević da bi započeo rad Muzeja. Bilo je tu još četiri-pet predmeta,ali oni suštinski nisu činili Muzej. Kad imamo jednu takvu prazninu, sve što je Muzej jeste taj sto, stolica i papir na kome piše da se osniva Narodni muzej u Smederevskoj Palanci.
Dekić je pokazao davni početak rada Muzeja. Početak rada Muzeja je u novinama. Posebno se zadržao na mapi koju je uradio Voja Novaković, istakavši da sve što se o tome priča danas jeste konstrukcija priče. Dakle, početak istorije. Muzej svaki put simbolički predstavlja nešto, a izloženi crteži i fotografije, samo su njegov odraz. Tu su i originalni planovi za jednu izložbu iz 1969. Godine, kada je prvi put i započela istorija Muzeja.
-Zašto tek tada, a ne 1966. ? – upitao se Dekić i odgovorio da je to zbog toga što je baš tada u Muzej ušla publika. U tome je suštinska razlika između muzeja koji je živ i Muzeja koji postoji kao jedna ideja.Tek kad je publika ušla, neka sećanja su počela da se seju u našem gradu, da se stvaraju. I odmah je izašao tekst koji o tome govori. A govorim o 1969. o jednom čoveku koji je zajedno sa Radovanom Miloševićem radio na samom početku Muzeja, premda nije bio u njemu zaposlen sve do te godine, a reč je o Voji Novakoviću. On je paradigma ove izložbe. Kolikogod mi pokušavali da istaknemo sve druge ljude, paradigma jedne izložbe je čovek koji je simbol. Kao što bi za jednu izložbu, koja bi pričala istoriju Muzeja, to bio svakako Radovan Milošević, tako kad govorimo o odrazima Muzeja, to bio Voja Novaković.
Na izložbi se nalazi tekst Voje Novakovića pod naslovom „Tri ljudska lika“. Na malom prostoru, od nekoliko kvadrata, sabrala se suština Muzeja. I tako je na svakom koraku. „Šetnja“ kroz istoriju Muzeja, možda, i ne bi bila tako zanimljiva da je nije na jedan znalački način predstavio Petar Dekić. Šteta je, međutim, što se pozivu muzejskih radnika nije odazvao veći broj novinara. Jer, vredelo je sve ovo vide i čuti.
D. J.
