Svetski dan pozorišta – 27. mart
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina, od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem. Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda. Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto 1962. Ove godine poruku je napisao južnoafrički dramski pisac Bret Bejli.
(TIRANIJA MONOPOLISTA ILI DISCIPLINOVANJE DUŽNIKA?
Zbog nagomilanih dugova za električnu energiju kulturnoj ustanovi Gradsko pozorište u Smederevskoj Palanci nadležne službe Elektrodistribucije isključile su struju, tako da se sav najavljeni program i održavanje predstava dovodi u pitanje.
Loša i tužna vest je da će naš teatar, najverovatnije, ukoliko se ne pronađe rešenje, biti u mraku baš na Svetski dan pozorišta. Da li se ovde radi o tiraniji državnog preduzeća koje ima monopol ili o disciplinovanju dužnika? – procenite sami.)
PORYKA ZA SVETSKI DAN POZORIŠTA 2014.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave.
Pod krošnjama u zaseocima, na moderno opremljenim scenama svetskih metropola; u školskim dvoranama, na poljima, u hramovima; u straćarama, na trgovima, u društvenim centrima i gradskim podzemljima, sjedinjavamo se putem prolaznih pozorišnih svetova koje stvaramo da bismo izrazili svu našu složenost, raznolikost, ranjivost, kako u živom telu tako i u dahu, u glasu.
Okupljamo se da plačemo i da se sećamo; da se smejemo i promatramo; da učimo, afirmišemo, zamišljamo. Da se divimo dostignućima tehnologije i ovaploćujemo bogove. Da nas ostave bez daha naše mogućnosti poimanja lepote, saosećanja i monstruoznosti. Da osetimo energiju i moć. Da slavimo bogatstvo naših kulturnih razlika i premostimo granice koje nas razdvajaju.
Gde god postoji ljudsko društvo, tu je i neukrotivi Duh predstave. Ponikao iz zajednice, on nosi maske i kostime naših različitih tradicija. Upreže naše jezike, ritmove i pokrete i otvara novi prostor među nama.
A mi, umetnici koji radimo sa ovim drevnim duhom, mi osećamo izazov da ga urežemo u naša srca, ideje, naša tela kako bismo otkrili stvarnost u svoj njenoj svetovnosti i blistavoj misteriji. Ali, u ovoj epohi u kojoj se toliki milioni ljudi bore za opstanak, pate pod opresivnim režimima i grabežljivim kapitalizmom, beže od konflikata i nevolja, u kojoj našu privatnost narušavaju tajne službe, a naše reči kontrolišu nametljive vlasti; u kojoj su šume uništene, vrste iskorenjene, okeani otrovani: šta smo mi to dužni da otkrivamo?
U ovom svetu nejednakih moći gde najrazličitiji hegemonijski slojevi pokušavaju da nas ubede da su jedan narod, rasa, rod, seksualno opredeljenje, religija, ideologija, kulturni okvir superiorniji od drugih, da li je zaista održiva ideja da umetnosti treba da budu odvojene od društvenih agendi?
Da li mi, umetnici iz arena i sa scena, treba da se prilagođavamo prečišćenim zahtevima tržišta, ili pak treba da iskoristimo moć koju imamo: da utremo put u srcima i pamćenju društva, da okupljamo ljude oko sebe, inspirišemo, opčinjavamo i informišemo, i da stvaramo jedan svet nade i saradnje otvorenog srca?
Bret Bejli
