У Народном музеју представљен животопис др Ранђела Богдановића: ЖИВЕ СЛИКЕ ЗАВИЧАЈА
У Народном музеју представљена је књига др Ранђела Богдановића „Завичај који се воли и дела која се памте“. Промоцију је водила Биљана Поповић, одломке читао Александар Мишић, а о књизи је говорио књижевник Драгутин Паунић. Публику је, у име Народног музеја, поздравио Петар Декић.
-Мотив да опишем мој живот и рад је интензивна љубав коју сам увек осећао према људима и природи родног краја – казао је аутор. – Ово је колико сведочанство о мени толико и о тим људима и њиховим причама кроз које непрестано провејава потреба да се другде нађе ухлебље – кроз печалбарство или исељење – када већ природа и историјске прилике нису дозволиле да се у Раков долу, селу и сливу реке Тегошнице оствари богат и испуњен живот.
Драгутин Паунић је већ са самом почетку рекао да ова књига, многим својим конотацијама, и те како, завређује читалачку пажњу, јер њена унутрашња структура у свему одговара скромним захтевима свога аутора. Жанровски она се сврстава у меморијалну литературу, а мемоари су – истакао је – спис у коме писац износи своје сећање на догађаје у којима је он био главни судионик, или је у њима учествовао.
-Књига „Завичај који се воли и дела која се памте“ припада породици добрих рукописа – оценио је Паунић.- Проговорила је истином и само истином. Ранђел Богдановић не само да је хтео, већ је и умео, да напише дело које ће се читати и као белетристика и као научна литература. Као таква биће важна и за историчаре, и за економисте, и за социологе; нарочито за оне који буду писали о послератном развоју српске индустрије, данас нажалост, упропашћене и разорене.
Представљач је скренуо пажњу да се никако не сме заборавити да је ову књигу написао човек који долази из света науке. Зато се она – подвукао је – не може мерити и процењивати књижевно, сем што се може приметити да је писана једноставним стилом.
-Ранђелу Богдановићу треба посебно честитати на испољеној храбрости да свој самоопис и животопис изнесе пред захвално и незахвално лице јавности, која будим очима и напрегнутим ушима, све види и чује и ништа не опрашта – рекао је Паунић. – То је могао да уради само човек који непристрасно сведочи, јер писати значи сведочити: ненаметљиво, искрено и поштено, без енфазе и патетике, без самодопадања.
Паунић је, на самом крају ове промоције, скренуо пажњу на пасус из књиге кад аутор говори како је по завршетку основне школе, прешавши у Пирот, свакодневно с друговима одлазио на железничку станицу да гледа како долазе и одлазе возне композиције, слушајући продорне звиждуке тешких локомотива и клопарање дрвених вагона који су трчали по гвозденим шинама.
-Није ли се, можда, још тада у њему, у његовим дечачким данима, заметнула љубав према вагонима, који су му били трајни животни позив и опсесија – упитао се Паунић.- Колико се сећам вагон је и тема његовог доктората и главни предмет на катедри Машинског факултета нишког универзитета, до које је овај Раковдолчанин и Паланчанин стигао.
Д. Јанојлић