У Старом Селу и ове године, од 11. до 15. јула, традиционални летњи фестивал: МАЕКС 2017.

Дом културе «Влада Марјановић» у Старом Селу, већ деценијама органузује летњи позоришни фетивал, под називом МАЕКС (Мале експерименталне сцене). Организатор фестивала, директор Дома културе у Старом Селу, Југослав Тодоровић, и ове године осмислио је занимљив програм, а осим позоришних представа на програму су концерти класичне музике и тематске изложбе.

Фестивал је, 11. јула отворила нова представа домаћина, «Стаклена менажерија» Тенеси Вилијамса, у режији Ђокице Миљковића, а следеће вечери изведена је представа Позоришта «Масука» из Велике Плане, «Via dolores», у режији Милоша Јагодића, остварење које је овај регион представљало на Фестивалу аматерских позоришта Србије у Кули.
Према тексту Дејана Петковића, Јагодић је осмислио јенооипочасовону драму о сужањству Ђорђа Карађорђевића, који је абдицирао у корист млађег брата, краља Александра, после несрећног случаја у коме је страдао његов ађутант. Старији син краља Петра I Карађорђевића, убрзо после Александровог крунисања, наиме, проглашен је неурачуњивим, и смештен у луксузно опремљени санаторијом, у коме је био једини пацијент. Као болесник коме је дијагностикована манија гоњења, Ђорђе Карађорђевић је проводио дане у овом златном кавезу, сећајући се своје славне прошлости (био је активни учесник Балканских ратова и Великог рата), школовања у Француској и безбрижног детињства, у убеђењу да га лекар и особље прислушкују и трују, по налогу његовога брата, краља.

На основу текста који није нудио драматуршку «интригу», Јагодић је успео да  изгради наративно питку представу, у којој  историјски догађаји представљају фабулу за постављање универзалних питања: Да ли је параноја, страх од неког Великог Брата који нас посматра и одређује нашу судбину, заправо оправдана? Да ли се, у суочавању са знаним или незнаним силама овога света може избећи «пут страдања», или је патња непревладив егзистенцијални модус свих који су с ове стране власти? Није ли лудило последњи изданак слободе, у свету задатих оквира и утврђених улога?

Овај амбициозни подухват затајио је, у ствари, захваљујући пре свега извесно лошем текстуалном предлошку, и трапаво урађеној адаптацији – што, уосталом, није усамљен случај у Јагодићевом опусу. Ови драматуршки недостаци, непотребна понављања, наивне реплике и на моменте «сапунска» патетика, руже педантну режију, остављајући утисак да се током реализације Јагодић-редитељ борио са Јагодићем-драматургом, натојећи да накнадно забашури или превлада недостатке адаптације текста.

Као универзитетски професор глуме, Јагодић је од аматера позоришта Масука «извукао» максимум. Марко Богдановић убедљиво тумачи Ђорђа Карађорђевића, а повремена патетика и играње «на вику» последица су, пре, мањкавости текста, него изостанка глумачког «штофа». Млади Марко Пантовић и Милан Николић су уверљиви и прецизни, а посебну похвалу треба упутити Златку Илићу, који је изградио лик «од крви и меса» без иједне изговорене речи.

До 15. јула биће изведене још три представе, «Саб(х)рана дела Виљема Шекспира», Градског позоришта из Јагодине, «Сумњиво лице», аматера из Деспотовца и «Моје бебе», Аматерског позоришта «КУД Обилић» из Крњева.

В.Ђ.