Veče poezije u kafeu „Kafica“: „NAŠE NEŠTO“

– Knjiga, nazvana po jednoj pesmi Slaviše Krstića, uzbudljivo je poetsko štivo, koje svesrdno preporučujemo, ne samo proverenim ljubiteljima poezije

Pesnici iz Smederevske Palanke, Slaviša Krstić, Miloš Sakić i Danijela Glišić, i Jovana Milutinović, iz Paraćina, autori su knjige poezije „Naše nešto“, koja je 10. novembra predstavljena u palanačkom kafeu „Kafica“.

U ediciji „Kvartet“, ova knjia se pojavila u izdanju mlade izdavačke kuće „Arte“ iz Beograda, čiji je urednik poznati pesnik Midrag Jakšić.

Predstavljanje knjige, koje je ležerno i šarmantno vodila Danijela Vasiljević, takođe priznati pesnik, sadržavalo je čitanje recenzija Julijane Milutinović, Jelene Ćirić, Karla Astrahana i Irene Miletić, i više serija poezije ovog kvarteta, u interpretaciji njenih autora.

Bez pretenzija da se o ovoj knjizi izjašnjavamo na prečac, iznećemo samo nekoliko kratkih refleksija.

Pesme Danijele Glišić izmamljuju dah prvorođenog erosa (protogen faitont), spajajući njegovu mitsku goropadnu snagu sa postmodernom disperzijom smisla. Miloš Sakić nam je predstavio fenomene ljudskog postojanja, pre svega ljubav, iskreno, pitko i duhovito. Slaviša Krstić u svojoj poeziji „razgovara sa jezikom“, smelo se upuštajući u igrokaze reči i značenja, u kojima se nadilazi semiologija svakidašnjeg govora i naivne poezije. Krstićeve punokrvne pesme sadrže varijacije i ritam, čak i kada ponavljaju iste govorne formule, što naročito dolazi do izražaja u pesmi „Dresura“, koju posebno preporučujemo čitaocima ove knjige.

Iako će to možda nekome izgledati nepristojno, moramo da kažemo da, prema našem mišljenju, mlađanoj Jovani Milutinović nije bilo mesto u ovakvom društvu. Njena „iskrena“ poezija je na momente gotovo adolescentska, oblikovana „na prvu loptu“. Taj utisak nije popravila ni „učena“ recenzija Irene Miletić, koja vrvi od „velikih mesta“, nedočitane ili loše svarene klasične literature. Prafrazirajući citat iz Ničea, na koji upućuje Miletićeva u recenziji, osnovni „kvalitet“ ovih pesama mogli bismo da sažmemo u formulu: „ljupko, isuviše ljupko“.

Uprkos tome, knjiga „Naše nešto“, nazvana tako po jednoj pesmi Slaviše Krstića, uzbudljivo je poetsko štivo, koje svesrdno preporučujemo, ne samo proverenim ljubiteljima poezije.

A književno veče, u lepom ambijentu „Kafice“, sigurno će biti upamćeno, po meri, ukusu, ritmu, i iznad svega – odličnoj poeziji.

 Vladimir Đurđević