Вече поезије у кафеу „Кафица“: „НАШЕ НЕШТО“
– Књига, названа по једној песми Славише Крстића, узбудљиво је поетско штиво, које свесрдно препоручујемо, не само провереним љубитељима поезије
Песници из Смедеревске Паланке, Славиша Крстић, Милош Сакић и Данијела Глишић, и Јована Милутиновић, из Параћина, аутори су књиге поезије „Наше нешто“, која је 10. новембра представљена у паланачком кафеу „Кафица“.
У едицији „Квартет“, ова књиа се појавила у издању младе издавачке куће „Арте“ из Београда, чији је уредник познати песник Мидраг Јакшић.
Представљање књиге, које је лежерно и шармантно водила Данијела Васиљевић, такође признати песник, садржавало је читање рецензија Јулијане Милутиновић, Јелене Ћирић, Карла Астрахана и Ирене Милетић, и више серија поезије овог квартета, у интерпретацији њених аутора.
Без претензија да се о овој књизи изјашњавамо на пречац, изнећемо само неколико кратких рефлексија.
Песме Данијеле Глишић измамљују дах прворођеног ероса (protogen faitont), спајајући његову митску горопадну снагу са постмодерном дисперзијом смисла. Милош Сакић нам је представио феномене људског постојања, пре свега љубав, искрено, питко и духовито. Славиша Крстић у својој поезији „разговара са језиком“, смело се упуштајући у игроказе речи и значења, у којима се надилази семиологија свакидашњег говора и наивне поезије. Крстићеве пунокрвне песме садрже варијације и ритам, чак и када понављају исте говорне формуле, што нарочито долази до изражаја у песми „Дресура“, коју посебно препоручујемо читаоцима ове књиге.
Иако ће то можда некоме изгледати непристојно, морамо да кажемо да, према нашем мишљењу, млађаној Јовани Милутиновић није било место у оваквом друштву. Њена „искрена“ поезија је на моменте готово адолесцентска, обликована „на прву лопту“. Тај утисак није поправила ни „учена“ рецензија Ирене Милетић, која врви од „великих места“, недочитане или лоше сварене класичне литературе. Прафразирајући цитат из Ничеа, на који упућује Милетићева у рецензији, основни „квалитет“ ових песама могли бисмо да сажмемо у формулу: „љупко, исувише љупко“.
Упркос томе, књига „Наше нешто“, названа тако по једној песми Славише Крстића, узбудљиво је поетско штиво, које свесрдно препоручујемо, не само провереним љубитељима поезије.
А књижевно вече, у лепом амбијенту „Кафице“, сигурно ће бити упамћено, по мери, укусу, ритму, и изнад свега – одличној поезији.
Владимир Ђурђевић