ВЛАЈА ИЗ ГЛИБОВЦА – ПЕСНИЧКА ДУША У БРИЏ ПАНТАЛОНАМА
(Народни „песмар“ Владимир Влаја Милић из Глибовца преживео је три рата, а свој одлазак са животне сцене овако је најавио: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу“. И десило се тако. Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. Било је то тело Владимира Влаје Милића).
Једна књига , која се пре десетак година појавила у излозима књижара, скинула је покорицу заборава са Владимира Влаје Милића, народног стихотворца из Глибовца. Недавно преминули новинар Предраг Цветковић, сабрао је занимљиве написе о човеку који је сам издавао своје песмарице и продавао их по возовима од Ђевђелије до Загреба.
Милан Јовановић каже да је Владимир Влаја Милић био „први и последњи стипендиста родног Глибовца.“ Кад се његовом оцу, сиромашном сеоском слуги, родио син Владимир, овај се није много обрадовао. Била су то само уста више. Зато отац и није хтео да га да у школу. Али општинари се сажалише, дадоше паре за буквар и „оно што уз то иде“, а узгред му рекоше: „Ако будеш добро учио нећеш имати проблема ни идућих година“. Тако је Влаја завршио школу, а кад време дође оде и у војску.
Јовановић бележи да је Влаја у балканским ратовима био најомиљенији у свом батаљону. Једном официру је било сумњиво што се војници толико окупљају око њега. Позвао је командира чете и рекао му: „Није ли онај репоња – Милић антидржавни“… А онда је командир чете позвао „дотичног репоњу“ и одрезао му: „Ти Милићу, ако и даље окупљаш војнике, не гине ти 25 по туру“.
По завршетку рата (оног првог) Влаја је постао најмодернији „песмар“ у народу. Власници штампарија грабили су се за његове стихове.
НА ТАВАНУ ЏАК, У ЏЕПУ ПЕСМЕ ЏЕПНОГ ФОРМАТА
Миодраг Тодоровић говорио је да је самоуки песник, одавно покојни Влаја из Глибовца, био по много чему први песник са којим је дошао у додир и чији је књижевни утицај претрпео.
-Био сам још 1945. године омладинац у Смедеревској Паланци када су ме позвали да учествујем у омладинској акцији – требало је да се рашчишћава једна зграда за потребе УДСАОС-а – сећао се Тодоровић, први Паланчанин са књижевним звањем. – На тавану те зграде заједно са својим друговима пронашао сам неколико џакова књижица џепног формата. То су биле песме Влаје из Глибовца, које су народне власти конфисковале, чим су поразиле оружаног непријатеља и прихватили се оних других непријатеља без пушке и митраљеза, а међу њима и Влајине поезије. На тај начин Влаја је био први песник самоиздавач у чију се издавачку делатност умешало Општинско јавно тужилаштво, а због стиха: „сиђи с власти да меримо части“.
„Влаја звани из Глибовца“, тако се често потписивао, писао је о свим темама које узбуђују широке народне масе, о регрутним јадима, о љубавним доживљајима, бомбардовању савезниче авијације, а није избегавао ни аутобиографске теме.
Он је био међу првим домаћим песницима који је писао по наруџбини, са утврђеним хонораром, динар – ред. Песме су му наручивали сеоски момци, по чијим је поруџбинама и писао.
-Чика Влајо, може ли да падне једна песма? – питао би га момак који хоће да плати песму.
-О чем? – питао би Влаја.
-О оном – каже момак и намигује.
-Значи о твојој девојци и теби. Може, динар од реда, рекао би Влаја и одмах седао да изврши поруџбину.
-И својим спољним изгледом Влаја је одавао човека од пера: осим сељачких бриџ панталона и опанака, носио је грудњак или кожух, понекад и са једним широким горњим џепом, у који је могло да се задене више патент оловака и пенала – „сликао“ га Тодоровић.
ЕТИКА НАРОДНОГ ПЕВАЧА: „ПЕСМО МОЈА, САМО ПРАВО КАЖИ“
Др Драгиша Витошевић је својевремено у „Браничеву“ објавио студију о Владимиру Влаји Милићу.
-Кад сам почетком шездесетих година, појединим познаницима и пријатељима говорио о антологији сељака – песника коју сам припремао са Добрицом Ерићем, они су ме обично у неверици питали: „Да није то нешто као Влаја из Глибовца?“ – писао је др Витошевић. –Убрзо сам увидео да је Влаја из Глибовца, стихотворац по поруџбини и торбар по невољи, у међуратном времену постао готово појам сеоског песника, па чак, у нашим ширим малограђанским круговима, и појам песничких могућности српског човека.
Уопште, од свих самоуких сеоских стихотвораца, Влаја је најубојитији у сваком погледу. Па ипак и тај сироти Глибвчанин није сасвим незанимљив, нити потпуно „усамљен“, без везе са селом из којег је поникао и за публику за коју је писао. Он је, заправо, једна појава.
Влаја је својим стиховима, пре свега, хтео да каже истину: оно што се догодило и како се догодило. Има он један дирљив стих у том погледу, који је, оценио је др Витошевић, достојан сваког писца: „Песмо моја само право кажи“.
Он се најчешће бавио „женским темама“ и њиховим „прекршајима“. У више својих песмарица он говори о неверству жена док су им мужеви били у рату, и рекло би се да га је та тема чак прогањала. Тако и у песми „Љубавно писмо“ он, одједном скаче на тај предмет, износећи како се жена ноћу скита: „Са Маџаром па и са Немца, а у собу деју плачу деца“.
ПЕСНИК ИЗ ВАГОНА ТРЕЋЕ КЛАСЕ: „ГЛЕДАЊЕ“ У ДВОЈКЕ И ПЕТИЦЕ
Знајући и сам да није песник од дара, него стихоптворац од невоље, Влаја, ипак, и такав, нешто казује и изражава: ту неукутост, стање сеоског стихотворства, али и публику, „јавно мњење“ и велике друштвене неправде.
-Он ни после ослобођења није могао ћутати, али кад је почео певати о скупоћи, о тачкицама и редовима, власти су га позвале и изричито му забранили да то чини – забележио је др Драгиша Витошевић.- И Влаја их је послушао. Тек негде пред смрт, поводом земљотреса у Скопљу 1963., у њему се пробудио стари нагон летописца и он је ту велику несрећу унео у песму.
-Еј, кад би држава допустила да штампам песмарице, шта ће народ без њих, вајкао се Влаја једном пријатељу 1948. године.
Кад су Немци 1941. окупирали Србију Влаја је састављао и песме о њима. То умало није платио главом, јер су га отерали у Бањички логор. Данас је готово непознато да је он аутор песме „На Кордуну гроб до гроба“ и оне „Једно дете мало“…
-Влаја није био само надарен за песме, него је био видовит – сведочио је његов земљак Драгослав Живковић. –Имао је моћ да види неке догађаје пре него што се догоде. Кажу да је то често изражавао бројкама. Бројеви помоћу којих је ”гледао” били су двојка и петица. Многи су му веровали, јер све што је рекао убрзо се и догодило. Чак је и своју смрт предвидео: „Скончаћу сам, јер ће зима узети моју душу.“
Милан Јовановић овако је описао његову смрт:
-Ретки пролазници, који су у рано јутро 11. јануара 1967. године хитали у Смедеревску Паланку, пронашли су на ивици асфалтног пута, на самом улазу у град, смрзнуто тело неког старца. На обрвама и брковима блистали су ледни кристали. Било је то смрзнуто тело Владимира Ј. Милића – званог Влаја „песник“, човека кога су познавали сви путници из вагона треће класе краљевских и Југословенских железница на релацији Скопље – Ниш –Београд.
О Влајиној видовитости сведочио је и Владимир Јовановић који је заједно с њим био у Бањичком логору.
-Чика Влаја је, како да кажем, био видовит човек и предсказивао нам је судбину у логору. Говорио је како ће већину нас Немац отерати у своју земљу и да ће се отуда мало вратити кући. Једном приликом, пред депортацију, казао је: „Ко буде среће да преживи, биће ослобођен петог, петог, петог, петог. Тако је и било. Логор Ебензе у коме сам био , ослобођен је 5. 5. 45. у 5 сати.
ЈАВЉАЊЕ БОЖЈЕГ ГЛАСА: „ПЕСМЕ ДА САСТАВЉАШ И ДОГАЂАЈЕ ПРЕДВИЂАШ“
Владимир Влаја Милић је Церовчанину Раји Маричићу испричао како му је од бога дато да пише песме.
-Као дете заспао сам на ливади на којој сам чувао овце. Тад ми се у сну јавио глас. Рече ми да је божији и каза: „Од сада, чим се пробудиш ти ћеш моћи да састављаш свакојаке песме и предвиђаш догађаје. Кад сам се пробудио ја сам одмах саставио песму, предвиђао сам људима судбине, неки су ми веровали, неки слегали раменима. Кад сам био у праву, у рату, опет ми се јавио тај глас. Било је то пред борбу с Бугарима. Рекао ми је да ћемо победити Бугаре. Кад су официри чули ту моју песму, дозволили су да идем од рова до рова да храбрим и увесељавам војску. Ја сам знао да ћу преживети три рата, да ћу много да се напатим и да ћу бити рањен.
ИМА ЉУБАВНИХ, А ИМА И МРСНИХ, ШТО НИСУ ЗА ОЖЕЊЕНЕ
За Влају нису знали само у Смедеревској Паланци, него и у целој Југославији. У Смедеревској Паланци је пре Другог светског рата био стациониран Пети коњички пук краљице Марије, па су војници куповали његове песмарице, нарочито оне љубавне и мрсне.
-Једном приликом кад сам био у Скопљу, питају ме одакле сам, а кад рекох од Смедеревске Паланке, они ће: Па ти си из краја Влаје песмара –причао је Раја Маричић. У Приштини сам се једне године упознао с неким Шиптаром. Кад чу да сам из Смедеревске Паланке поче да се хвали како код куће има Влајине песмарице. Слично сам доживео и у Љубљани. Када им рекох одакле сам, они у глас: „А Влаја песник, имамо његове песмарице“. И ја сам имао много његових песмарица. Давао сам, нарочито оне са еротском поезијом, другима да чикају па ми нису вратили Неке ми, да будем искрен, жена бацила. Грдила ме и пребацивала да сам ожењен човек и шта ће мени те песме.
Аутору књиге „Влаја из Глибовца“ Предрагу Цветковићу многи казивачи су предочавали да је он могао „хиљаду дана и ноћи без престанка да саставља песме и декламује их.“
-Његове песмарице имале су обично 8 до 16 страна и биле штампане у просеку од 20 до 25 хиљада примерака – причао је Цветковић. – Продавао их је за динар по примерку, а кад је осетио да се национална валута љуља, на корици песмарице је штампао: цена према скупоћи!
Међу његовим песмама, а било их је преко хиљаду, једна се посебно издваја. Носи наслов „Кецеља“.
Ој кецељо висока планино
што под тебе црна гора расте
и у гори бунар вреле воде
на бунару црвена ћуприја
ту долази гологлав делија
главом клања хоће да се бања