„Bal najgorih“
Samo u današnjoj Srbiji može da se dogodi da gradonačelnik osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 meseci i dalje bude na toj funkciji.
Gradonačelnica Smedereva, Jasna Avramović, osuđena zbog uzimanja para građanima, primanja mita, u aferi „invalidske penzije“, i dalje je – gradonačelnica.
I još se bestidno smeška, pored premijera, neki dan na „svečanosti“ u Železari.
Sram nas bilo zbog poruke koju, ovakvim primerima, šaljemo pokolenjima!
To, što je još u istražnom zatvoru, u vreme kada je bila uhapšena, priznala da je uzela 15.000 nemačkih maraka, pa kasnije „zaboravila“, a potom sa „zakašnjenjem“ od oko deset godina i osuđena na zatvorsku kaznu, izgleda da ne utiče na njen politički položaj u Gradu Smederevu i Srpskoj naprednoj stranci.
Da li je to Srbija u kojoj „Te je sramota koliko nam je dobro“?
Na političkoj sceni utemeljena je demagogija kao sigurno sredstvo za osvajanje i vršenje vlasti. „Jedno misliš, drugo pričaš, a treće radiš“, i glatko pobediš na izborima.
U međuvremenu izabereš bogataša koga sirotinja prezire, proglasiš ga za narodnog neprijatelja ili finansijera opozicije, optužiš za lopovluk, uhapsiš-uzmeš mu novac za kauciju-pustiš, a onda sve to nebrojeno puta plasiraš javnosti preko svoje „ružičaste laže“.
Taj politički „patent“ autorsko je delo, trenutno, vodeće političke partije.
I kada god nešto u državi upropastiš, ti uzvikneš: „drž’te lopova“.
Da li je to Srbija u kojoj „Te je sramota koliko nam je dobro“?
Uz to, ljudski potencijal vodeće političke grupacije je – katastrofalan.
U svakoj normalnoj državi mnogi eksponirani članovi SNS-a bili bi na margini, ili „u bekstvu“.
Na lokalnom nivou, na primer ovde, pojedini kadrovi te partije najblaže rečeno su zalutali u politički život.
Neki od njih i ne znaju o čemu se tu zapravo radi, ali „javlja im se“ negde na horizontu „zlatna kočija“ i sumanuto gaze ka njoj.
Drugi su ljuti, osvetoljubivi, agresivni na društvenim mrežama, po pravilu bez respektabilnih radnih i životnih biografija.
Poslovično su PROTIV – svega, retko ZA – bilo šta!
Ima, naravno, u tom društvu, i ljudi za koje bi vredelo potrošiti glas na izborima – lično poznajem neke od njih – koji su, na žalost, skoro sasvim (partijski) nevidljivi.
Živimo u vreme kada političke stranke, i inače, ne okupljaju elitu društvene zajednice, jer ljudi sve više gledaju svoja posla razočarani kompletnom srpskom političkom scenom, ali kvalitet kadrova ove partije je ispod svakog prihvatljivog nivoa.
Lamentiram nad samim sobom kada u Skupštini Srbije progovori Babić. Sramota me je da slušam šta priča Rističević. Tužno je videti oči mladog Jovičića dok reži na nepoznato. Šta još dodati o Miroviću, Martinoviću ili Bečiću…
Na žalost, dočekali smo da nas i takvi predvode. To je stvarnost Srbije.
Postali smo nacija pod okupacijom loših i nesposobnih.
Živimo u duhovnom, kulturnom i materijalnom ponoru, ispod dna dostojanstva, a u toku je „Bal najgorih“.
Čak su, uz sve ratove i sankcije, i mračne devedesete bile podnošljivije.
Milošević je bar verovao u zlo koje je izazvao svojom politikom.
Videla se, jasno, njegova opsednutost sopstvenom ženom i nacional-socijalizmom. Pa, „kud koji – mili moji“.
Trebalo je imati hrabrosti za borbu protiv sve njegove sile.
U to vreme najprogresivniji deo nacije nije se predavao. Front je bio stalno otvoren. Prštala je Srbija od energije. Pobeda je bila zarađena i zaslužena.
Na žalost, kao i mnoge pre nje – i zloupotrebljena!
Danas, toliko godina kasnije, čini se kao da nema izlaza iz ove letargije.
DA LI JE TO
SRBIJA
U KOJOJ
„TE JE SRAMOTA KOLIKO NAM JE DOBRO“?
