ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

На трагу (пише: Дејан Црномарковић)

„Бал најгорих“

Na tragu_4Само у данашњој Србији може да се догоди да градоначелник осуђен на казну затвора у трајању од 15 месеци и даље буде на тој функцији.

Градоначелница Смедерева, Јасна Аврамовић, осуђена због узимања пара грађанима, примања мита, у афери „инвалидске пензије“, и даље је – градоначелница.

И још се бестидно смешка, поред премијера, неки дан на „свечаности“ у Железари.

Срам нас било због поруке коју, оваквим примерима, шаљемо поколењима!

То, што је још у истражном затвору, у време када је била ухапшена, признала да је узела 15.000 немачких марака, па касније „заборавила“, а потом са „закашњењем“ од око десет година и осуђена на затворску казну, изгледа да не утиче на њен политички положај у Граду Смедереву и Српској напредној странци.

Да ли је то Србија у којој „Те је срамота колико нам је добро“?

На политичкој сцени утемељена је демагогија као сигурно средство за освајање и вршење власти. „Једно мислиш, друго причаш, а треће радиш“, и глатко победиш на изборима.

У међувремену изабереш богаташа кога сиротиња презире, прогласиш га за народног непријатеља или финансијера опозиције, оптужиш за лоповлук, ухапсиш-узмеш му новац за кауцију-пустиш, а онда све то небројено пута пласираш јавности преко своје „ружичасте лаже“.

Тај политички „патент“ ауторско је дело, тренутно, водеће политичке партије.

И када год нешто у држави упропастиш, ти узвикнеш: „држ’те лопова“.

Да ли је то Србија у којој „Те је срамота колико нам је добро“?

Уз то, људски потенцијал водеће политичке групације је – катастрофалан.

У свакој нормалној држави многи експонирани чланови СНС-а били би на маргини, или „у бекству“.

На локалном нивоу, на пример овде, поједини кадрови те партије најблаже речено су залутали у политички живот.

Неки од њих и не знају о чему се ту заправо ради, али „јавља им се“ негде на хоризонту „златна кочија“ и сумануто газе ка њој.

Други су љути, осветољубиви, агресивни на друштвеним мрежама, по правилу без респектабилних радних и животних биографија.

Пословично су ПРОТИВ – свега, ретко ЗА – било шта!

Има, наравно, у том друштву, и људи за које би вредело потрошити глас на изборима – лично познајем неке од њих – који су, на жалост, скоро сасвим (партијски) невидљиви.

Живимо у време када политичке странке, и иначе, не окупљају елиту друштвене заједнице, јер људи све више гледају своја посла разочарани комплетном српском политичком сценом, али квалитет кадрова ове партије је испод сваког прихватљивог нивоа.

Ламентирам над самим собом када у Скупштини Србије проговори Бабић. Срамота ме је да слушам шта прича Ристичевић. Тужно је видети очи младог Јовичића док режи на непознато. Шта још додати о Мировићу, Мартиновићу или Бечићу…

На жалост, дочекали смо да нас и такви предводе. То је стварност Србије.

Постали смо нација под окупацијом лоших и неспособних.

Живимо у духовном, културном и материјалном понору, испод дна достојанства, а у току је „Бал најгорих“.

Чак су, уз све ратове и санкције, и мрачне деведесете биле подношљивије.

Милошевић је бар веровао у зло које је изазвао својом политиком.

Видела се, јасно, његова опседнутост сопственом женом и национал-социјализмом. Па, „куд који – мили моји“.

Требало је имати храбрости за борбу против све његове силе.

У то време најпрогресивнији део нације није се предавао. Фронт је био стално отворен. Прштала је Србија од енергије. Победа је била зарађена и заслужена.

На жалост, као и многе пре ње – и злоупотребљена!

Данас, толико година касније, чини се као да нема излаза из ове летаргије.

ДА ЛИ ЈЕ ТО

СРБИЈА

У КОЈОЈ

„ТЕ ЈЕ СРАМОТА КОЛИКО НАМ ЈЕ ДОБРО“?

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *