“Ивер који је пао далеко од кладе”

“Ивер који је пао далеко од кладе” зове се Дејан Нектаријевић и има надимак Бомбица, који је добио по свом оцу, легендарном доктору Бомби, кога сам одлично познавао, и имао част и задовољство да често разговарам, углавном о политичким темама.

Доктор Бомба, аутентичан по свему, личност која је обележила један период паланачке Болнице, али значајан и на много ширем простору, био је опозиционар од првих дана вишестраначког система у Србији, истакнути члан, оног, Српског покрета обнове.

Када бисмо се срели у граду, волео је да ме заустави да разменимо мишљења. Био је изузетно критичан према Слоби и Мири, Шешељу, Томи, Вучићу, и њиховим кадровима у Смедеревској Паланци из деведесетих година прошлог века.

Чак, и када сам после једног саобраћаног удеса, тамо неке деведесете, завршио на његовом одељењу са поломљеним носем, долазио је свакога јутра после редовне визите, седао на мој кревет и започињао разговор.

Искрено, поштовао сам и волео тог јединственог човека.

Остало ми је у сећању да је у време бомбардовања Србије, 1999. године, био шокиран иницијативом ЈУЛ-а и Мирјане Марковић да се естрадне звезде блиске тој партији окупљају на београдским мостовима и песмом их “бране” од НАТО бомби, а са посебним несимпатијама је говорио о једном паланачком песнику који је, у оквиру исте акције, рецитовао стихове на бини постављеној испред зграде “Јединства”.

Некако у то време разочарао се и у Вука.

Елем, деценијама познајем и његовог млађег сина, Бомбицу. Сретали смо се, и дружили, давних седамдесетих, у комшилуку, у кругу зграде “Воћар”, старог солитера, “Туриста” и “Таре”. Ишли у исте школе.

Током последњих тридесетак година видели смо се свега неколико пута, јер је у Паланку ретко долазио после пресељења у Београд.

“Вратио се” уочи последњих парламентарних избора као кандидат за посланика Српске напредне странке за општину Смедеревска Паланка.

Бомбица се у град своје младости вратио ради власти, и гле чуда успео је у тој намери, постао посланик и представља Паланчане у Скупштини Републике Србије.

У Београду је радио као зубар…

А онда је мењао клешта за фотељу.

Чудан, али изгледа добар избор по њега, јер јавно се говори да је радио “на црно” и био на лошем гласу.

Са друге стране,његов избор за посланика је велика увреда грађанима Паланке јер су заправо добили “старатеља” из престонице, а не свог аутентичног представника у највишем органу власти.

У складу са тим, Бомбица и представља грађане ове општине у српском парламенту.

Интересују га само плата и власт.

Месецима није проговорио ни реч на седницама Скупштине Србије.

Ниједну добру ствар за житеље Смедеревске Паланке народни посланик Бомбица није урадио у свом досадашњем мандату, али јесте неколико изузетно лоших.

Желећи да и на локалу буде “газда” месецима је оставио Паланчане без уличне расвете. Поуздано знам да је било довољно да реагује на време и дуг општине за струју био би репрограмиран без искључења уличног светла. Али он је учинио супротно.

Следећи потез посланика Бомбице био је погубан за паланачку Болницу, јер је на њено чело довео неспособног директора др Горана Богдановића, уместо веома успешног др Перише Јовановића, и од тада ова здравствена установа пролази кроз најлошили период од оснивања.

На крају, покушај посланика Бомбице да отера из Паланке инвеститора који је на Паланачком кисељаку планирао да сагради Спортско-рекреативни центар у коме би посао добило око 150 људи, заиста је тешко прокоментарисати пристојним речима.

Јасно је да му одговара што лошије стање у Смедеревској Паланци да би себе понудио као спасиоца, па је недавно, у свом првом скупштинском наступу прочитао припремљени текст у коме нема ни речи о потребама Паланчана, већ се “бавио” искључиво локалном влашћу.

Мудри посланик измислио је “топлу воду”…

У Србији, на жалост грађана, већ дуго нема успешне власти ни на једном нивоу.

Но, мора се признати да Бомбици “иду на руку” нагомилани проблеми са којима се суочава локална самоуправа у Смедеревској Паланци. Није тајна да ова општина већ више од две деценије тавори, тоне у сиромаштво, са угашеном привредом и скоро невидљивом перспективом.

Питање је зашто Бомбица, као посланик, није учинио бар корак да се нешто промени?

Ако ништа друго, папрено је профитирао, и до сада у Скупштини примио милионе динара, да би допринео напретку ове општине.

Зато тврдим да на предстојећим изборима, у паланачкој причи, нема места за Бомбицу и пар његових најближих напредних другара.

Неће Паланчани да гласају за то друштво.

“Неки дан” су гласали за Вучића, а добили Бомбицу и Богдановића.

Овога пута избори су локални и гласаће се за познанике и комшије са именом и презименом, а не за скривене кандидате.

Наравно да не мислим да ће на партијским листама бити само најбољи, најспособнији и најобразованији Паланчани. Биће ту свега и свачега.

Али, начуо сам и нека имена која обећавају.

Вероватно би и шансе паланачких Напредњака, с обзиром на велики број чланова, значајно порасле да их предводе особе са интегритетом.

Баш због интегритета, важно је подсетити посланика на питање које му је постављено пре неколико месеци приликом протеста који је СНС организовао у центру града (улична расвета), о његовом, евентуалном, учешћу у трагичном догађају који се збио 7. маја 1983. године у једном воћњаку у Селевцу?

О том догађају појавило се и неколико коментара на друштвеним мрежама, уз веома озбиљне оптужбе на рачун особе која је тема овог текста.

Истраживали смо и дошли до званичних докумената из којих се види да тада нико није окривљен за трагичну смрт младића који је пронађен са повредама на лицу, и телу.

Случај је расветљен и стављен ад акта, али…

Неки људи мисле да је истина заташкана.

Да ли је?