Како нам се догодио Вучић?

Могућност повлачења са функције коју је премијер поменуо недавно у емисији ТВ „Пинк“, била би једина плодоносна реконструкција Владе Републике Србије, после скоро три године његове владавине.

Свака друга опција, у којој би један „Вулин“ заменио другог „Вулина“, или дискретан улазак у Владу неке од комби-странака које „цупкају“ у чекаоници, била би само представа за наивне.

Чињенице говоре да, у свим сегментима живота, грађани Србије данас живе лошије него пре неколико година.

Бољег живота у Србији, једноставно, нема.

Све остало, што нам се пласира путем пропагандне машинерије је шарена лажа и „жвака“ без покрића.

Уз то, чини се да никада нисмо имали овако параноичну власт.

Свако аргументовано указивање на реално стање ствари или кршење закона од стране високих  функционера, власт доживљава и представља јавности као напад на државу.

Поједини министри као да се такмиче у небулозним изјавама. Такав јуриш глупости до сада није виђен на српској политичкој сцени.

Да није тужно, јер се ради о водећим људима државе, покидали бисмо се од смеха.

У таквој ситуацији, изјава премијера о евентуалном повлачењу је политички мудра, и има за циљ да мобилише његово бирачко тело, прилично разочарано све тежим и безнадежнијим животом у Србији. Смањене плате и пензије, жесток пад стандарда, енормно задуживање државе, афере, штрајкови и јасно видљив јадан кадровски потенцијал његове партије, почели су да делују као „кафа без шећера“ на велики број грађана.

И у овој причи, истина сече најоштрије, а она је у данашњој Србији, све – само не пријатна.

И није таква „од јуче“.

Многи лоши владари, током последњих 15 година, утабавали су стазу повратка и успона  актуелног премијера Србије.

На путу његове политичке реинкарнације највећи цех платила је Тадићева администрација, која је руку на срце, у тешким временима, одрадила крупне послове на европском путу Србије. Али не и на плану економског опоравка, што је грађанима (гласачима) „питање свих питања“.

Свом политичком паду жестоко је допринео и сам Борис Тадић, када је лакомислено иницирао формирање СНС-а из жеље да ослаби тада јаке Радикале, а и заказао председничке изборе – пре рока.

„Кап која је прелила чашу“, у серији Тадићевих политичких грешака, била је његов излазак из Демократске странке баш уочи последњих парламентарних избора, што је збунило гласаче и створило огроман празан простор на политичком терену.

У том тренутку „на клупи за резерве“ седео је само један „свеж“ играч – Александар Вучић. Његова политичка „хипотека“ из деведесетих, за велики број исцрпљених грађана, била је – давно прошло време.

Исувише дуго су сиромаштво и неизвесност хранили општенародни заборав.

Тако је наступила ова „ера демагогије“ која бенсендира широке народне масе.

У прошлости, народно отрежњење је било веома болно. Да ли ће тако бити и овог пута показаће се већ у години која је пред нама.

Уколико власт настави са „продајом магле“ без опипљивих резултата…, уколико живот, и даље, сваког наредног дана буде тежи него претходног…, уколико се настави са прогоном свих оних који мисле другачије…

Догодиће нам се, поново, улице пуне несрећних и незадовољних људи.

Догодиће нам се време које је боље проживети на неком другом месту.