Kako nam se dogodio Vučić?

Mogućnost povlačenja sa funkcije koju je premijer pomenuo nedavno u emisiji TV „Pink“, bila bi jedina plodonosna rekonstrukcija Vlade Republike Srbije, posle skoro tri godine njegove vladavine.

Svaka druga opcija, u kojoj bi jedan „Vulin“ zamenio drugog „Vulina“, ili diskretan ulazak u Vladu neke od kombi-stranaka koje „cupkaju“ u čekaonici, bila bi samo predstava za naivne.

Činjenice govore da, u svim segmentima života, građani Srbije danas žive lošije nego pre nekoliko godina.

Boljeg života u Srbiji, jednostavno, nema.

Sve ostalo, što nam se plasira putem propagandne mašinerije je šarena laža i „žvaka“ bez pokrića.

Uz to, čini se da nikada nismo imali ovako paranoičnu vlast.

Svako argumentovano ukazivanje na realno stanje stvari ili kršenje zakona od strane visokih  funkcionera, vlast doživljava i predstavlja javnosti kao napad na državu.

Pojedini ministri kao da se takmiče u nebuloznim izjavama. Takav juriš gluposti do sada nije viđen na srpskoj političkoj sceni.

Da nije tužno, jer se radi o vodećim ljudima države, pokidali bismo se od smeha.

U takvoj situaciji, izjava premijera o eventualnom povlačenju je politički mudra, i ima za cilj da mobiliše njegovo biračko telo, prilično razočarano sve težim i beznadežnijim životom u Srbiji. Smanjene plate i penzije, žestok pad standarda, enormno zaduživanje države, afere, štrajkovi i jasno vidljiv jadan kadrovski potencijal njegove partije, počeli su da deluju kao „kafa bez šećera“ na veliki broj građana.

I u ovoj priči, istina seče najoštrije, a ona je u današnjoj Srbiji, sve – samo ne prijatna.

I nije takva „od juče“.

Mnogi loši vladari, tokom poslednjih 15 godina, utabavali su stazu povratka i uspona  aktuelnog premijera Srbije.

Na putu njegove političke reinkarnacije najveći ceh platila je Tadićeva administracija, koja je ruku na srce, u teškim vremenima, odradila krupne poslove na evropskom putu Srbije. Ali ne i na planu ekonomskog oporavka, što je građanima (glasačima) „pitanje svih pitanja“.

Svom političkom padu žestoko je doprineo i sam Boris Tadić, kada je lakomisleno inicirao formiranje SNS-a iz želje da oslabi tada jake Radikale, a i zakazao predsedničke izbore – pre roka.

„Kap koja je prelila čašu“, u seriji Tadićevih političkih grešaka, bila je njegov izlazak iz Demokratske stranke baš uoči poslednjih parlamentarnih izbora, što je zbunilo glasače i stvorilo ogroman prazan prostor na političkom terenu.

U tom trenutku „na klupi za rezerve“ sedeo je samo jedan „svež“ igrač – Aleksandar Vučić. Njegova politička „hipoteka“ iz devedesetih, za veliki broj iscrpljenih građana, bila je – davno prošlo vreme.

Isuviše dugo su siromaštvo i neizvesnost hranili opštenarodni zaborav.

Tako je nastupila ova „era demagogije“ koja bensendira široke narodne mase.

U prošlosti, narodno otrežnjenje je bilo veoma bolno. Da li će tako biti i ovog puta pokazaće se već u godini koja je pred nama.

Ukoliko vlast nastavi sa „prodajom magle“ bez opipljivih rezultata…, ukoliko život, i dalje, svakog narednog dana bude teži nego prethodnog…, ukoliko se nastavi sa progonom svih onih koji misle drugačije…

Dogodiće nam se, ponovo, ulice pune nesrećnih i nezadovoljnih ljudi.

Dogodiće nam se vreme koje je bolje proživeti na nekom drugom mestu.