Рогови у (Вучићевој) врећи

Да су бивши пријатељи гори од непријатеља показују и односи између некадашњих партијских другова на српској политичкој сцени.

Актуелни опозиционари, некада чланови исте партије, данас не могу да се окупе, седну за сто и попричају о евентуалном заједничком политичком деловању.

Као рогови у врећи Борис Тадић, Чедомир Јовановић и Зоран Живковић „забављају“ својим детињастим препуцавањима српску јавност, и тако највише користи чине владајућој коалицији која треба да их „чува  као мало воде на длану“ јер ће поред њих, оваквих, владати бесконачно.

Несумњиви разбијач, такозване, демократске опције, Борис Тадић, понаша се као размажени тинејџер, који сматра да је увек у праву. Преседан, када је на почетку предизборне кампање за парламентарне изборе изазвао расцеп у Демократској странци и основао своју приватну партију, најсрамнији је политички чин који сам регистровао током 24 године вишестраначког система у Србији.

О Зорану Живковићу могао бих да напишем и по неку „лепу реч“, али велику сенку на његову политичку каријеру баца чудесно богатство које је показао јавности у годинама после премијерског мандата.

Некадашњи симпатични лидер студентског протеста са џепарцем мањим од просечног, Чедомир Јовановић, веома брзо је политику схватио као добар бизнис и свој буђелар напунио до врха. Луксузан живот који води, на рачун грађана Србије, није резултат његових изузетних пословних квалитета већ слабости система који га је произвео.  Највећи противници на српској политичкој сцени управо су му бивши партијски другари.

Из групе оваквих „опозиционих“ лидера издваја се Бојан Пајтић који је успео да сачува достојанство и политички интегритет, а победом на страначким изборима доказао да има и  подршку чланства. Тим који је окупио на челу Демократске странке већ постиже пристојне резултате на појединим ванредним локалним изборима што потврђује да се враћа поверење грађана у реформисане Демократе и да су виђени као предводници опозиционог блока.

Елем, потреба за хитним удруживањем свих опозиционих политичких странака (заправо за утапањем у највећу партију јер је постојање малих странака постало бесмислено и скупо) ради успостављања противтеже Српској напредној странци, једнака је разлозима за оснивање некадашњег ДОС-а који је тек тако уједињен успео да се озбиљно супротстави ондашњем режиму.

Данашње заједничко политичко деловање опозиционих странака у Србији, за почетак, бар би елиминисало међусобна препуцавања и постојећу енергију усмерило ка очигледном заједничком политичком противнику.

Али, како помирити рогове у врећи?

Како надвладати ниске страсти, сујету и лидерске амбиције појединаца?

Ако је то немогуће, онда је дошло време да их заборавимо и оставимо тамо где „пакујемо“ ружне успомене.

Тако ослобођен „простор“ неће дуго остати празан…

Има људи, вредних пажње, по земљи Србији.