Rogovi u (Vučićevoj) vreći

Da su bivši prijatelji gori od neprijatelja pokazuju i odnosi između nekadašnjih partijskih drugova na srpskoj političkoj sceni.

Aktuelni opozicionari, nekada članovi iste partije, danas ne mogu da se okupe, sednu za sto i popričaju o eventualnom zajedničkom političkom delovanju.

Kao rogovi u vreći Boris Tadić, Čedomir Jovanović i Zoran Živković „zabavljaju“ svojim detinjastim prepucavanjima srpsku javnost, i tako najviše koristi čine vladajućoj koaliciji koja treba da ih „čuva  kao malo vode na dlanu“ jer će pored njih, ovakvih, vladati beskonačno.

Nesumnjivi razbijač, takozvane, demokratske opcije, Boris Tadić, ponaša se kao razmaženi tinejdžer, koji smatra da je uvek u pravu. Presedan, kada je na početku predizborne kampanje za parlamentarne izbore izazvao rascep u Demokratskoj stranci i osnovao svoju privatnu partiju, najsramniji je politički čin koji sam registrovao tokom 24 godine višestranačkog sistema u Srbiji.

O Zoranu Živkoviću mogao bih da napišem i po neku „lepu reč“, ali veliku senku na njegovu političku karijeru baca čudesno bogatstvo koje je pokazao javnosti u godinama posle premijerskog mandata.

Nekadašnji simpatični lider studentskog protesta sa džeparcem manjim od prosečnog, Čedomir Jovanović, veoma brzo je politiku shvatio kao dobar biznis i svoj buđelar napunio do vrha. Luksuzan život koji vodi, na račun građana Srbije, nije rezultat njegovih izuzetnih poslovnih kvaliteta već slabosti sistema koji ga je proizveo.  Najveći protivnici na srpskoj političkoj sceni upravo su mu bivši partijski drugari.

Iz grupe ovakvih „opozicionih“ lidera izdvaja se Bojan Pajtić koji je uspeo da sačuva dostojanstvo i politički integritet, a pobedom na stranačkim izborima dokazao da ima i  podršku članstva. Tim koji je okupio na čelu Demokratske stranke već postiže pristojne rezultate na pojedinim vanrednim lokalnim izborima što potvrđuje da se vraća poverenje građana u reformisane Demokrate i da su viđeni kao predvodnici opozicionog bloka.

Elem, potreba za hitnim udruživanjem svih opozicionih političkih stranaka (zapravo za utapanjem u najveću partiju jer je postojanje malih stranaka postalo besmisleno i skupo) radi uspostavljanja protivteže Srpskoj naprednoj stranci, jednaka je razlozima za osnivanje nekadašnjeg DOS-a koji je tek tako ujedinjen uspeo da se ozbiljno suprotstavi ondašnjem režimu.

Današnje zajedničko političko delovanje opozicionih stranaka u Srbiji, za početak, bar bi eliminisalo međusobna prepucavanja i postojeću energiju usmerilo ka očiglednom zajedničkom političkom protivniku.

Ali, kako pomiriti rogove u vreći?

Kako nadvladati niske strasti, sujetu i liderske ambicije pojedinaca?

Ako je to nemoguće, onda je došlo vreme da ih zaboravimo i ostavimo tamo gde „pakujemo“ ružne uspomene.

Tako oslobođen „prostor“ neće dugo ostati prazan…

Ima ljudi, vrednih pažnje, po zemlji Srbiji.