Уз стогодишњицу обележавања Првог светског рата: НЕПОЗНАТА НЕПРИЈАТЕЉСКА ОДМАЗДА
У нападу на Србију, почетком октобра 1915. године, под командом немачког генерала фон Макензена (који је стекао глас војсковође за пробојне битке), Једанаеста немачка и Трећа аустроугарска армија, после незапамћеног гранатирања Смедерева у трајању од 72 сата, прешле су Дунав. Српска редовна војска, узмичући стопу по стопу испред двоструко надмоћнијег и боље наоружаног непријатеља, успешно је задржавала његово надирање моравским правцем, наносећи му велике губитке.
У одступању српских трупа крајем овог месеца, догодило се да се под брдом у близини селевачких задруга Јакшић, Стојић, Ишић и Бајчић заглиби топ једне батерије. Сељаци, и старци, и жене и деца, самоиницијативно, запну свом снагом да помогну тобџијама не би ли извукли топ из дубоког блата. Уто наиђу Немци и припуцају, а наши војници одговоре на ватру. Док се са обе стране пушкарало, сељаци умакну у село. Кад су се малобројни српски браниоци повукли, Немци уђу у Селевац и за казну изведу на стрељање 93 Селевчана, међу којима се налазило дванаесторо деце од 10 до 16 година. (Протокол умрлих Свете Тројице у Селевцу за 1915. годину за њих бележи: „погинули од аустро-немачке војске“.) Стрељани су били најближи месту где се збила кратка борба око топа, и требало је да плате главом, по суровом закону ратне одмазде, којом се застрашује покорени народ.
Стрељање недужних цивила у Селевцу је чист геноцид изведен наочиглед савременог човечанства, о коме се у српској националној историографији 20. века, сем једне недоречене реченице савесног и истинољубивог генерала Живка Павловића, ништа не зна (Живко Павловић: „Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском“, САНУ, посебна издања, књига CDXXI, Београд, 1968.). Али, како је код нас тај догађај прескочен, немачки генерал Фон Галвиц, командант 11. немачке армије упућене на Србију, правдајући се главној команди за споро надирање, напомињући, при томе, стрељање и жестоки отпор на живот и смрт српских јединица, каже: „У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат… није се могло проћи без убијања… У Селевцу је ухапшено 400 жена.“ Лист „Neue Freie Presse“ забележио је, 21. октобра 1915., да су „ове жене дрске и да се не боје смрти“. Два дана доцније „Frankfurter Zeitung“ пише: „Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца“. (Мах von Gallwitz, „Meine Fuhrertdtigkeit im Weltkrieg 1914.-1918.“, Berlin, 1929, стр. 400.)
Према томе, стрељање у Селевцу извршено је 21. октобра 1915. године. Како видимо, и немачки генерал Фон Галвиц у својим мемоарима, и тадашња немачка и аустријска штампа скривају злочин над српским породицама оптужујући истовремено и старце, и жене (њих посебно) и децу за најдивљије обрачуне. Преувеличавајући оно што се стварно збило, ни штампа, ни генерал мемоарист (од кога је потекла лажна информација) нигде не помињу стрељање које има карактер систематског истребљења и кажњавања. Податак о учешћу жена у борбама је измишљен. Ни најстарији мештани, са којима смо пре две деценије (21. и 25. фебруар 1990. године) разговарали не памте да су Немци тада хапсили жене у њиховом селу. Сем тога, укупан број одраслих жена у Селевцу у то време тешко да је достизао број 400.
Са надгробних споменика пронађених на селевачком гробљу Бован, подигнутих жртвама геноцида прве године иза њиховог стрељања, сазнајемо да је, поред појединаца, из неких породица страдало и више лица. Кућа Живка Ишића, изгубивши четири члана, након домаћинове смрти, је опустила. Он је тада остао без ћерки Станице и Наталије, сина Живојина и супруге Станојке. Шест гробљаша помињу „непријатеља“, који је окренуо пушчане цеви на пркосне Селевчане, али се тада његово име морало прећутати.
Крајње је време да изгибија невиних становника Селевца, палих под кишом зликовачких куршума у Великом рату, коначно, добије своје право место у српској ратној историји. Што скорије одржавање научног скупа о овом непознатом и/или недовољно расветљеном геноциду најмањи је наш дуг и дужност према палим жртвама. Уколико за све то већ одавно није постало касно.
Драгутин Паунић, књижевник