Uz stogodišnjicu obeležavanja Prvog svetskog rata: NEPOZNATA NEPRIJATELJSKA ODMAZDA
U napadu na Srbiju, početkom oktobra 1915. godine, pod komandom nemačkog generala fon Makenzena (koji je stekao glas vojskovođe za probojne bitke), Jedanaesta nemačka i Treća austrougarska armija, posle nezapamćenog granatiranja Smedereva u trajanju od 72 sata, prešle su Dunav. Srpska redovna vojska, uzmičući stopu po stopu ispred dvostruko nadmoćnijeg i bolje naoružanog neprijatelja, uspešno je zadržavala njegovo nadiranje moravskim pravcem, nanoseći mu velike gubitke.
U odstupanju srpskih trupa krajem ovog meseca, dogodilo se da se pod brdom u blizini selevačkih zadruga Jakšić, Stojić, Išić i Bajčić zaglibi top jedne baterije. Seljaci, i starci, i žene i deca, samoinicijativno, zapnu svom snagom da pomognu tobdžijama ne bi li izvukli top iz dubokog blata. Uto naiđu Nemci i pripucaju, a naši vojnici odgovore na vatru. Dok se sa obe strane puškaralo, seljaci umaknu u selo. Kad su se malobrojni srpski branioci povukli, Nemci uđu u Selevac i za kaznu izvedu na streljanje 93 Selevčana, među kojima se nalazilo dvanaestoro dece od 10 do 16 godina. (Protokol umrlih Svete Trojice u Selevcu za 1915. godinu za njih beleži: „poginuli od austro-nemačke vojske“.) Streljani su bili najbliži mestu gde se zbila kratka borba oko topa, i trebalo je da plate glavom, po surovom zakonu ratne odmazde, kojom se zastrašuje pokoreni narod.
Streljanje nedužnih civila u Selevcu je čist genocid izveden naočigled savremenog čovečanstva, o kome se u srpskoj nacionalnoj istoriografiji 20. veka, sem jedne nedorečene rečenice savesnog i istinoljubivog generala Živka Pavlovića, ništa ne zna (Živko Pavlović: „Rat Srbije sa Austro-Ugarskom, Nemačkom i Bugarskom“, SANU, posebna izdanja, knjiga CDXXI, Beograd, 1968.). Ali, kako je kod nas taj događaj preskočen, nemački general Fon Galvic, komandant 11. nemačke armije upućene na Srbiju, pravdajući se glavnoj komandi za sporo nadiranje, napominjući, pri tome, streljanje i žestoki otpor na život i smrt srpskih jedinica, kaže: „U velikom selu Selevcu 25. divizija imala je da izdrži dugotrajne ulične borbe i borbe oko kuća, u kojima su učestvovale naročito žene. Bio je to pravi gerilski rat… nije se moglo proći bez ubijanja… U Selevcu je uhapšeno 400 žena.“ List „Neue Freie Presse“ zabeležio je, 21. oktobra 1915., da su „ove žene drske i da se ne boje smrti“. Dva dana docnije „Frankfurter Zeitung“ piše: „Borbe u Srbiji imaju karakter najdivljijih borbi naroda u kojima učestvuju i starci i žene i deca“. (Mah von Gallwitz, „Meine Fuhrertdtigkeit im Weltkrieg 1914.-1918.“, Berlin, 1929, str. 400.)
Prema tome, streljanje u Selevcu izvršeno je 21. oktobra 1915. godine. Kako vidimo, i nemački general Fon Galvic u svojim memoarima, i tadašnja nemačka i austrijska štampa skrivaju zločin nad srpskim porodicama optužujući istovremeno i starce, i žene (njih posebno) i decu za najdivljije obračune. Preuveličavajući ono što se stvarno zbilo, ni štampa, ni general memoarist (od koga je potekla lažna informacija) nigde ne pominju streljanje koje ima karakter sistematskog istrebljenja i kažnjavanja. Podatak o učešću žena u borbama je izmišljen. Ni najstariji meštani, sa kojima smo pre dve decenije (21. i 25. februar 1990. godine) razgovarali ne pamte da su Nemci tada hapsili žene u njihovom selu. Sem toga, ukupan broj odraslih žena u Selevcu u to vreme teško da je dostizao broj 400.
Sa nadgrobnih spomenika pronađenih na selevačkom groblju Bovan, podignutih žrtvama genocida prve godine iza njihovog streljanja, saznajemo da je, pored pojedinaca, iz nekih porodica stradalo i više lica. Kuća Živka Išića, izgubivši četiri člana, nakon domaćinove smrti, je opustila. On je tada ostao bez ćerki Stanice i Natalije, sina Živojina i supruge Stanojke. Šest grobljaša pominju „neprijatelja“, koji je okrenuo puščane cevi na prkosne Selevčane, ali se tada njegovo ime moralo prećutati.
Krajnje je vreme da izgibija nevinih stanovnika Selevca, palih pod kišom zlikovačkih kuršuma u Velikom ratu, konačno, dobije svoje pravo mesto u srpskoj ratnoj istoriji. Što skorije održavanje naučnog skupa o ovom nepoznatom i/ili nedovoljno rasvetljenom genocidu najmanji je naš dug i dužnost prema palim žrtvama. Ukoliko za sve to već odavno nije postalo kasno.
Dragutin Paunić, književnik
