ПОРУКА

Иако себе идентификујем као некога ко је одрастао на панк-рок музици, увек сам био отворен за друге правце, без којих ни панк ни рок у суштини не би израсли у правац музике у који су израсли.
Верујем да су на ту „отвореност“ од великог значаја имале чињенице да сам рођен у Смедеревској Паланци почетком 70′ и да сам живео у Загребу крајем 80′.
Из родног места сам понео панк и рок а у Загребу сам се сусрео са роцкабиллy али и рап и соул правцима.
Тако сам, у периоду сазревања, био потпуно спреман да слушам и изван граница одрастања.
Никад ми није било необично да у Паланци у КМ-64 слушам КУД Идијоте а онда у Загребу у Кулушићу одгледам концерт rockabilly састава Match Box а потом завршим у Јабуци на dark-у.
Из таквог микса, отворио се и прозор ка rap, hip-hop и soul музици са којом сам имао контакта већ у првој половини 80′ када су се могле купити плоче са beet street а касније breakdance музиком.
Свакако, Public enemy су били прве звезде тог неба а њихова сировост се невероватно уклапала у мој бунтовнички карактер. Касније сам, можда неочекивано, такав осећај имао када сам открио Rage Against the Machine.
Онда је дошао период када су „тврди“ rap и hip-hop полако прелазили у нешто комерцијалнију али не и мање суштинску форму и варијанту кроз незаборавне De La Soul и бендове попут Soul II Soul, али и отворили простор за нове облике hous, rave и dance музике.
Тако испреплетени музички не-укус довео ме је, у ситним јутарњим сатима а по повратку са концерта Кригера, до документарног филма „Getting It Back: The Story of Cymande“ (ХРТ2 17.05. – 23:00).
И баш онакав однос какав сам целог живота имао према музици потврдио се у тој ноћи. После три сата жестоке панк-рок свирке био сам спреман да одгледам поменути, рекао бих и едукативни документарац о бенду Cymande iz Brixtona (GB) који је деловао у релативно кратком временском периоду (1972-75.).
Ова funk група чије име у преводу значи „голуб“ је био састављен од афроамериканаца са Кариба који су као деца, 50′ година долазили са својим породицама у Енглеску у потрази за бољим животом. Тамо су, поново, наишли на ропство али умотано у савремени облик расизма и фашизма и то управо у „матичној земљи“, како су називали Британију, која је пар година раније поразила нацизам!
Из таквог окружења настаје бенд који кроз функ, ангажованим текстовима, отвора болна питања тадашњег друштва.
Као „црни“ бенд у таквом окружењу, нису имали успеха у Енглеској али њихова музика доспева до Америке где остварају значајан али краткотрајан успех са песмом „Message“.
Бенд се разилази 1975.г. али њихова музика почетком 80′, посебно кроз подлоге и семплове
полако налази пут кроз нове правце, а тек пар година касније, неки од Ђ-ева сазнају чију музику, песме и делове песама су заправо користили.
Управо зато, наслов овог текста је ПОРУКА и има везе са вишемесечним догађајима у нашој земљи јер овај документарац доноси невероватну причу која нас учи да оно што искрено радимо и у шта верујемо, не мора бити препознато одмах и сада, већ се може рефлектовати касније или много касније као темељ и ослонац млађим генерацијама који ће на тим темељима изградити сигурнију кућу за све нас!

Милош Радовић