Писма читалаца: ДР ГОРАНУ БОГДАНОВИЋУ ДИРЕКТОРУ ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“
Прва научно организована здравствена заштита становништва Србије установљена је одлуком неписменог кнеза Милоша Обреновића, Указом из 1836. године и позната је као Солдатски спитаљ. Неписмени кнез је схватао важност здравствене заштите народа.
Господине Богдановићу, надам се да се слажемо да је научно организована заштита народа од прворазредног значаја, јер су и људи у првој египатској династији пре 4.800 година схватали да је највиши циљ био добро здравство и остваривање правде као предуслов за здраво друштво.
И сад замислите, г. Богдановићу, неког директора пољопривредне задруге из „Празогрнаца“ који, чим дође на власт, одмах смени и премести на нижа радна места све креативне, слободоумне и веће стручњаке, и окружи се полтронима.
Очекивало се г. Богдановићу, да ћеш имати елитистички стил и жудњу да окупиш елиту паланачког здравства, најискусније лекаре, уметнике у својим специјалностима и да направиш стратегију за будућност. Ти ниси председник кућног савета већ директор болнице која брине за здравље преко 120.000 људи.
Због односа према највећим лекарима наше болнице ја морам да ти кажем, због претпоставке да не знаш шта радиш („опрости му Боже“), да је поред осталих уважених стручњака и специјалиста др Снежана Павловић Бајовић неуропсихијатар и психотерапеут, доајен паланачког здравства, едукатор, организатор прелепих предавања, моторичка снага Одбора за борбу против болести зависности, стручни консултант позоришта, познавалац лепих уметности, читач књига….
Др Снежана је као човек увек позитивна, шармантна, насмејана и спремна да помогне…. Хиперсоцијализована особа, као што је др Снежана, је вољена и поштована у свим културним круговима, и ван Паланке и Плане.
Господине Богдановићу, твојом одлуком да докторицу Снежу убациш у тунел (приземље десно, где су све ординације, неурологија, хирургија, инфективно, где нема природног светла, дотока чистог ваздуха, има мириса мокрих чворова из тоалета и мириса већине пацијената, о води за пиће да и не говоримо) себе си одвео у пећину (Платон – „Држава“ – 4. век п.н.е ). Али тунел на крају увек има светло, а из твоје пећине нема излаза.
Бициклиста сам, а у бициклизму има пуно повреда на нивоу огреботина, раздеротина, па и на глави, али молим људе из Хитне помоћи, ако колабирам на улици, да ме не воде код г. Богдановића. Људи из Хитне могу да помисле да је тежа повреда и да ме носе на неурологију… Молим Вас не чините ништа, оставите ме ту где ме нађете, помоћ од др Богдановића ми не треба.
Небојша Михајиловић Бојан
Првог српског устанка 7, Смедеревска Паланка