Intervju sa Živanom Milovićem, predsednikom Opštinskog odbora PUPS-a u  Smederevskoj Palanci: NI LEVA, NI DESNA OPCIJA

-Mi smo interesna opcija koja se bori za svoja prava i socijalnu pravdu – naglašava naš sagovornik

Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) je osnovana 10. maja 2005. godine, a Opštinski odbor PUPS u Smederevskoj Palanci pet meseci kasnije – 4. oktobra.

Na republičkom nivou, nakon formiranja PUPS, održani su parlamentarni izbori 2008. godine. Tada su osvojena četiri poslanička mandata i dobijeno mesto potpredsednika Vlade. Četiri godine kasnije osvojeno je 12 poslaničkih mandata i dobijeno mesto potpredsednika Skupštine. Godine 2014. kada nekoliko, do tada parlamentarnih stranaka, nije prešlo cenzus, a neke od njih se pocepale ili potpuno nestale sa političke scene, PUPS je potvrdio rezultat iz 2012. što najbolje govori o stabilnosti njegovog glasačkog tela.

U palanačkoj opštini su 2008. osvojena dva odbornička mesta, a 2012. zbog grešaka koje je učinilo tadašnje rukovodstvo, nije se ušlo u lokalnu vlast, i zato su i palanački PUPS, ali i penzioneri uopšte, platili određenu cenu.

Palanački PUPS danas ima mesne odbore i povereništva u 19 od 21 mesne zajednice, preko kojih je prisutan ne celoj teritoriji opštine, sa blizu 1.500 članova.

-Možda i ne izgleda mnogo, ali ako se ima u vidu da je naš broj konstantan, da naši članovi nisu „preletači“, niti se učlanjuju radi određenih konkretnih ciljeva (zaposlenje…),  da ih veže zajednički interes i opšti cilj, cenim da smo jedna od najjačih političkih organizacija u našoj Opštini – predočava predsednik Opštinskog odbora Partije ujedinjenih penzionera Živan Milović. – Samo treba da budemo svesni svoje snage i da znamo da je iskoristimo na najbolji način.

Palanačke: Šta čini osnov aktivnosti palanačkog PUPS-a danas?

Milović: Delujemo u dva pravca, na omasovljavanju i kadrovskom jačanju naših organizacija po mesnim zajednicama, i na buđenju svesti penzionera da se moraju boriti za svoja prava. Naši penzioneri su svoj radni vek, ili bar dobar deo, proveli u prilično uređenom društvu. Znalo se šta nam pripada i to se i  poštovalo. Navikli na takav odnos države, penzioneri nikako da se otrgnu od tog vremena, da ne kažem žive u prošlosti i nisu svesni da smo promenama ušli u kapitalistički sistem, i da ćemo u njemu imati samo ono za šta se izborimo. Postoji tu još jedna nelogičnost, a to je da stariji penzioneri iskazuju veću svest od novopenzionisanih, koji su sadašnje vrednosti i nepoštovanje osnovnih regulativa postojećih zakona osetili i u delu svog radnog veka. Naš penzioner još uvek veruje da mu niko ne može uzeti penziju, i pored toga što su mu je delom uzeli. Pitam se da li veruju da im neće biti još uzeto, pa i onima sa najmanjim penzijama? Hoće li naše penzije svim vladama služiti kao zakrpa budžetskih rupa koje mi nismo napravili? Kod dela penzionera postoji i određeni strah od političkog deklarisanja. Zato želim da naglasim da mi nismo ni leva ni desna opcija, ni komunisti ni monarhisti, ni demokrate ni radikali… Mi smo interesna opcija, koja se bori za svoja prava i za socijalnu pravdu. Mi, ali i naša deca, već plaćamo cenu opredeljenja da se ne zamerimo mladima i da glasamo „za svoju decu“, zaboravljajući da je mudrost uvek bila odlika starih, a energija i hrabrost mladih. Moram  da naglasim i to da naša borba nije samo borba za naša prava! Ako se upustimo u dublju analizu, dolazimo do zaključka da se mi danas borimo i za našu decu, za njihova prava!  Možete li da zamislite svog sina i unuka koje izdržavate svojom penzijom kada napune 65 ili 67 godina. Kakva će biti njihova penzija, kako će živeti? Praksa pokazuje da se za njih, na našoj političkoj sceni, osim PUPS-a, više niko ne bori.

Palanačke: Šta su ključni ciljevi PUPS-a danas?

Milović: Vratiti penzionerima dostojanstvo i starost dostojnu čoveka! Suprotstaviti se starosnoj diskriminaciji koja se već javlja i u najnižoj ćeliji društva – porodici. Odbraniti penziju kao budžetsku kategoriju i PIO fond sa njegovom imovinom. A potom zaštita i svih drugih socijalno ugroženih kategorija stanovništva. Kako? Borbom za uređenije i pravednije društvo. O ciljevima nas na lokalu ne bih da pričam, polako ulazimo u izbornu godinu i o tome ćemo govoriti u izbornoj kampanji. Vidimo svoje mesto u lokalnoj samoupravi, ubeđeni da možemo da doprinesemo njenoj efikasnosti, većoj kontroli i transparentnosti.

Palanačke: Kakva su eventualna izborna očekivanja u budućnosti?

Milović: I u Republici i na lokalu penzioneri čine oko 25 odsto glasačkog tela. Zato i tolika borba drugih partija za naše glasove. Ukoliko čuju naš apel, ukoliko se odluče da glasaju za sebe, penzioneri imaju šansu da postanu značajan politički faktor. Istovremeno, mi smo kategorija društva koja ima dovoljno i znanja i iskustva, stručnjaka u svim oblastima, generacija koja je prošla mnoga iskušenja, i to samo treba da iskoristimo. Nažalost, taj deo svesti nam nedostaje. Podeljeni po raznim partijama, nesložni, izloženi majorizaciji, tako oslabljeni, nigde jaki – to je ono na šta računaju druge partije. Zato vrlo otvoreno i nasrću na naše članove. Ne odgovara im naša sloga i jedinstvo! Često naglašavamo primer slovenačke partije penzionera, koja je u parlamentu skoro 25 godina, ima blizu 12 odsto poslanika  i četiri ministra u Vladi. Ali slovenački penzioner glasa za sebe, za svoju partiju,  dok naš…, naš će pre da se inati, da traži razloge da ne glasa za sebe, ali će na kraju za sve nepravde učinjene penzionerima osuditi PUPS. To je kao kada negujete tuđu baštu, okopavate je, zalivate, svoju zapustite, ali očekujete da vam vaša da plodove.

Palanačke: Može li PUPS (i kako) da postane značajniji faktor u opštinskoj vlasti?

Milović: Iz iznetog se da zaključiti da ne samo da može već i da ima velike šanse. Hoće li pobediti razum i praktičnost ili lakovernost i lakomislenost videćemo. Hoćemo li verovati obećanjima kojih se drži samo do završetka izbora? Mi u lokalnom rukovodstvu PUPS-a činimo i učinićemo sve da, ne samo penzionere, već i ostale građane ubedimo da se olako ne odriču našeg znanja i iskustva. Na njima je da odluče.

Palanačke: Raste li broj članova i da li su (i koliko) penzioneri svesni da mogu postati važan politički faktor?

Milović: Ne smemo zaboraviti da smo početkom prošle godine bili raspušteni odlukom viših partijskih organa. Ono što nam uliva veru i daje snagu je činjenica da smo nakon raspuštanja kontaktirali oko      80 % naših dotadašnjih članova, od kojih se 89% izjasnilo da ostaju u našoj Partiji.  Istovremeno, tokom prošle godine, nakon raspuštanja (!), nama je pristupilo 50% više novih članova nego prethodne. Gledajući i ovogodišnje učlanjenje novih članova očekujemo da ih bude nešto više nego prošle godine. To nam govori da je naš rad ipak dao određene rezultate.   Naglašavam da smo krajem prošle godine imali izbornu Skupštinu naše Opštinske organizacije, kojoj je pored preko 100 delegata prisustvovalo i još oko 200 članova i penzionera. Skupština je imala vrlo pozitivan odjek među našim članovima ali i građanima. Smatramo da je toliko interesovanje rezultat toga što su prepoznati pošten i iskren odnos novog rukovodstva u borbi za naša prava.

Palanačke: Kakva je danas struktura članstva, koje kategorije penzionera čine većinu?

Milović: Većinu naših članova čine penzioneri iz radničkih struktura, potom poljoprivredni penzioneri, ali i svi drugi. Što se obrazovanja tiče većina su zanatskih zanimanja i srednjoškolci. Lično imam zamerku na naše bivše lokalne rukovodioce svih nivoa i iz svih oblasti, intelektualce, pa i bivše političke radnike zato što se   većina njih distancirala od aktivnog društvenog i političkog života i ne izražava spremnost da se uključi u rešavanje problema kojih je uz dana u dan sve više. Nadam se da će PUPS nakon narednih izbora biti u boljem položaju i da će uspeti da ih mobiliše da i oni daju svoj doprinos na pokretanju naše Opštine.

Palanačke: U kakvom okruženju danas deluje PUPS?

Milović: Ako govorimo o ekonomskom suvišno je bilo šta reći. Sve govori činjenica da godinama nismo imali ni jednu ozbiljniju investiciju u opštini. Ako govorimo o zapošljavanju onda su to isključivo partijska zapošljavanja. Nažalost, partije su postali osnovni poslodavci, ali poslodavci radnih mesta bez perspektive i onih na kojima se najčešće na savremeni način kuluči volontiranjem u državnim organizacijama, institucijama i opštinskim preduzećima. U privatnom sektoru se radi za minimalne plate, na crno – bez prijave i plaćanja doprinosa… Koja je budućnost tih radnika? Što se političkog okruženja tiče nije red da ja govorim o drugima, ali zabrinjava politička nedoslednost, „trčanje“ u stranke radi ostvarenja ličnih ciljeva i ambicija, preletanje ne samo pojedinaca, intelektualaca i rukovodilaca već i čitavih opštinskih odbora, cepanje stranaka na struje, i nedostatak snage da se to prevaziđe. A iz takvih  opštinskih odbora će sutra isplivati opštinska vlast, direktori, upravnici. Kriza kadrova, rekao bih, čestitih, spremnih da sebe ulože za zajedničko dobro. U takvom okruženju mi tražimo svoju šansu, svojom čestitošću, spremnošću za odricanjem, časnom namerom i razumnim stavovima. Nadam se da će penzioneri ali i ostali građani to kod nas prepoznati.

D. Janojlić