Интервју са Живаном Миловићем, председником Општинског одбора ПУПС-а у Смедеревској Паланци: НИ ЛЕВА, НИ ДЕСНА ОПЦИЈА
-Ми смо интересна опција која се бори за своја права и социјалну правду – наглашава наш саговорник
Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС) је основана 10. маја 2005. године, а Општински одбор ПУПС у Смедеревској Паланци пет месеци касније – 4. октобра.
На републичком нивоу, након формирања ПУПС, одржани су парламентарни избори 2008. године. Тада су освојена четири посланичка мандата и добијено место потпредседника Владе. Четири године касније освојено је 12 посланичких мандата и добијено место потпредседника Скупштине. Године 2014. када неколико, до тада парламентарних странака, није прешло цензус, а неке од њих се поцепале или потпуно нестале са политичке сцене, ПУПС је потврдио резултат из 2012. што најбоље говори о стабилности његовог гласачког тела.
У паланачкој општини су 2008. освојена два одборничка места, а 2012. због грешака које је учинило тадашње руководство, није се ушло у локалну власт, и зато су и паланачки ПУПС, али и пензионери уопште, платили одређену цену.
Паланачки ПУПС данас има месне одборе и повереништва у 19 од 21 месне заједнице, преко којих је присутан не целој територији општине, са близу 1.500 чланова.
-Можда и не изгледа много, али ако се има у виду да је наш број константан, да наши чланови нису „прелетачи“, нити се учлањују ради одређених конкретних циљева (запослење…), да их веже заједнички интерес и општи циљ, ценим да смо једна од најјачих политичких организација у нашој Општини – предочава председник Општинског одбора Партије уједињених пензионера Живан Миловић. – Само треба да будемо свесни своје снаге и да знамо да је искористимо на најбољи начин.
Паланачке: Шта чини основ активности паланачког ПУПС-а данас?
Миловић: Делујемо у два правца, на омасовљавању и кадровском јачању наших организација по месним заједницама, и на буђењу свести пензионера да се морају борити за своја права. Наши пензионери су свој радни век, или бар добар део, провели у прилично уређеном друштву. Знало се шта нам припада и то се и поштовало. Навикли на такав однос државе, пензионери никако да се отргну од тог времена, да не кажем живе у прошлости и нису свесни да смо променама ушли у капиталистички систем, и да ћемо у њему имати само оно за шта се изборимо. Постоји ту још једна нелогичност, а то је да старији пензионери исказују већу свест од новопензионисаних, који су садашње вредности и непоштовање основних регулатива постојећих закона осетили и у делу свог радног века. Наш пензионер још увек верује да му нико не може узети пензију, и поред тога што су му је делом узели. Питам се да ли верују да им неће бити још узето, па и онима са најмањим пензијама? Хоће ли наше пензије свим владама служити као закрпа буџетских рупа које ми нисмо направили? Код дела пензионера постоји и одређени страх од политичког декларисања. Зато желим да нагласим да ми нисмо ни лева ни десна опција, ни комунисти ни монархисти, ни демократе ни радикали… Ми смо интересна опција, која се бори за своја права и за социјалну правду. Ми, али и наша деца, већ плаћамо цену опредељења да се не замеримо младима и да гласамо „за своју децу“, заборављајући да је мудрост увек била одлика старих, а енергија и храброст младих. Морам да нагласим и то да наша борба није само борба за наша права! Ако се упустимо у дубљу анализу, долазимо до закључка да се ми данас боримо и за нашу децу, за њихова права! Можете ли да замислите свог сина и унука које издржавате својом пензијом када напуне 65 или 67 година. Каква ће бити њихова пензија, како ће живети? Пракса показује да се за њих, на нашој политичкој сцени, осим ПУПС-а, више нико не бори.
Паланачке: Шта су кључни циљеви ПУПС-а данас?
Миловић: Вратити пензионерима достојанство и старост достојну човека! Супротставити се старосној дискриминацији која се већ јавља и у најнижој ћелији друштва – породици. Одбранити пензију као буџетску категорију и ПИО фонд са његовом имовином. А потом заштита и свих других социјално угрожених категорија становништва. Како? Борбом за уређеније и праведније друштво. О циљевима нас на локалу не бих да причам, полако улазимо у изборну годину и о томе ћемо говорити у изборној кампањи. Видимо своје место у локалној самоуправи, убеђени да можемо да допринесемо њеној ефикасности, већој контроли и транспарентности.
Паланачке: Каква су евентуална изборна очекивања у будућности?
Миловић: И у Републици и на локалу пензионери чине око 25 одсто гласачког тела. Зато и толика борба других партија за наше гласове. Уколико чују наш апел, уколико се одлуче да гласају за себе, пензионери имају шансу да постану значајан политички фактор. Истовремено, ми смо категорија друштва која има довољно и знања и искуства, стручњака у свим областима, генерација која је прошла многа искушења, и то само треба да искористимо. Нажалост, тај део свести нам недостаје. Подељени по разним партијама, несложни, изложени мајоризацији, тако ослабљени, нигде јаки – то је оно на шта рачунају друге партије. Зато врло отворено и насрћу на наше чланове. Не одговара им наша слога и јединство! Често наглашавамо пример словеначке партије пензионера, која је у парламенту скоро 25 година, има близу 12 одсто посланика и четири министра у Влади. Али словеначки пензионер гласа за себе, за своју партију, док наш…, наш ће пре да се инати, да тражи разлоге да не гласа за себе, али ће на крају за све неправде учињене пензионерима осудити ПУПС. То је као када негујете туђу башту, окопавате је, заливате, своју запустите, али очекујете да вам ваша да плодове.
Паланачке: Може ли ПУПС (и како) да постане значајнији фактор у општинској власти?
Миловић: Из изнетог се да закључити да не само да може већ и да има велике шансе. Хоће ли победити разум и практичност или лаковерност и лакомисленост видећемо. Хоћемо ли веровати обећањима којих се држи само до завршетка избора? Ми у локалном руководству ПУПС-а чинимо и учинићемо све да, не само пензионере, већ и остале грађане убедимо да се олако не одричу нашег знања и искуства. На њима је да одлуче.
Паланачке: Расте ли број чланова и да ли су (и колико) пензионери свесни да могу постати важан политички фактор?
Миловић: Не смемо заборавити да смо почетком прошле године били распуштени одлуком виших партијских органа. Оно што нам улива веру и даје снагу је чињеница да смо након распуштања контактирали око 80 % наших дотадашњих чланова, од којих се 89% изјаснило да остају у нашој Партији. Истовремено, током прошле године, након распуштања (!), нама је приступило 50% више нових чланова него претходне. Гледајући и овогодишње учлањење нових чланова очекујемо да их буде нешто више него прошле године. То нам говори да је наш рад ипак дао одређене резултате. Наглашавам да смо крајем прошле године имали изборну Скупштину наше Општинске организације, којој је поред преко 100 делегата присуствовало и још око 200 чланова и пензионера. Скупштина је имала врло позитиван одјек међу нашим члановима али и грађанима. Сматрамо да је толико интересовање резултат тога што су препознати поштен и искрен однос новог руководства у борби за наша права.
Паланачке: Каква је данас структура чланства, које категорије пензионера чине већину?
Миловић: Већину наших чланова чине пензионери из радничких структура, потом пољопривредни пензионери, али и сви други. Што се образовања тиче већина су занатских занимања и средњошколци. Лично имам замерку на наше бивше локалне руководиоце свих нивоа и из свих области, интелектуалце, па и бивше политичке раднике зато што се већина њих дистанцирала од активног друштвеног и политичког живота и не изражава спремност да се укључи у решавање проблема којих је уз дана у дан све више. Надам се да ће ПУПС након наредних избора бити у бољем положају и да ће успети да их мобилише да и они дају свој допринос на покретању наше Општине.
Паланачке: У каквом окружењу данас делује ПУПС?
Миловић: Ако говоримо о економском сувишно је било шта рећи. Све говори чињеница да годинама нисмо имали ни једну озбиљнију инвестицију у општини. Ако говоримо о запошљавању онда су то искључиво партијска запошљавања. Нажалост, партије су постали основни послодавци, али послодавци радних места без перспективе и оних на којима се најчешће на савремени начин кулучи волонтирањем у државним организацијама, институцијама и општинским предузећима. У приватном сектору се ради за минималне плате, на црно – без пријаве и плаћања доприноса… Која је будућност тих радника? Што се политичког окружења тиче није ред да ја говорим о другима, али забрињава политичка недоследност, „трчање“ у странке ради остварења личних циљева и амбиција, прелетање не само појединаца, интелектуалаца и руководилаца већ и читавих општинских одбора, цепање странака на струје, и недостатак снаге да се то превазиђе. А из таквих општинских одбора ће сутра испливати општинска власт, директори, управници. Криза кадрова, рекао бих, честитих, спремних да себе уложе за заједничко добро. У таквом окружењу ми тражимо своју шансу, својом честитошћу, спремношћу за одрицањем, часном намером и разумним ставовима. Надам се да ће пензионери али и остали грађани то код нас препознати.
Д. Јанојлић