Геодета Зоран Пантић хоби претворио у бизнис: ЈАПАНЦИ ПРЕПОЗНАЛИ СРПСКИ БРЕНД

Зоран Пантић из Смедеревске Паланке по струци је геодета, али се у свету више него у својој земљи прочуо као одличан мајстор за гитаре. Он је уметничка  душа и као таквог одувек га је  вукла обрада дрвета, што је прво радио из хобија, да би му временом то постало занимање. Тако је л992. године пријавио столарску радионицу у којој је у међувремену почео да прави и гитаре. Увидевши да то може бити уносан бизнис, већ постојећу преименовао је у радионицу за израду музичких инструмената. Данас се његове гитаре нуде у најбољим јапанским продавницама музичких инструмената.

Није музичар и не свира ни један инструмент. У првом или другом разреду Основне школе пожелео је да има гитару. На Колонији, где је тада живео са родитељима, имао је комшију, који је од шперплоче био направио акустичну гитару.

-Комшија је имао ћерку и сина који су покушавали да свирају на гитари, а мени и осталим вршњацима нису дозвољавали ни да је узмемо у руке, а камоли да затресемо жице – сећа се Зоран. – Имао сам јаку жељу да је бар на тренутак опипам, да проникнем у комшијино мајсторство и сазнам како је успео да је направи. Тај црв радозналости је стално чучао у мени и кад је мој син пошао у Музичку школу понудио сам се да му направим  гитару. Размишљао сам: ако је то пошло за руком некадашњем комшији, ваљда ће и мени. „Али, тата, то нису прозори и врата, гитара је инструмент који треба да произведе савршен звук“ – упозоравао ме син.

То га, међутим, није поколебало. Интензивно је размишљао ако некад и направи гитару  да она буде његов мајсторски печат, да може рећи „ово је моја гитара, мој дизајнерски рукопис.“ Од почетка је знао шта хоће, али и шта  неће – да гитара буде копија. Готово шест месеци је цртао гитару на шпер плочи у размери 1:1 све док није дошао до облика који му се допао.

-Показивао сам цртеж пријатељима очекујући да буду искрени и кажу своје мишљење – наглашава Зоран. – Једнима се свиђало, другима није, али уважавајући то, нисам хтео да одустанем. Своју намеру реализовао сам и тако направио прву бас гитару. То се догодило децембра 2009. године. Ових дана завршио сам двадесетпрву и свака има свој серијски број. Једну од њих поклонио сам сину. Најмање  гитара продао сам у Србији, само седам, док је 11 пласирано у Јапану. Власник једне продавнице музичких инструмената у тој далекој земљи запазио је моје гитаре на интернет презентацији, допао му се њихов облик и поручио их.

Зоран  не прави  гитаре за познате купце. У Београду се, вели, већ чуло за њега. Јављали су се неки са жељом да им преправи гитаре, али то није смер у коме он жели да иде.

-Израђујем, да тако кажем, своју гитару – предочава. – Облик сваке је исти, а разлика је само у завршној обради. Да ли ће бити обојена у црвено или плаво, одлучујем се у току њеног настајања. И свака добија своје име у зависности од тога на шта ме асоцирала током израде. Тако су, на пример, настале „Лолита“, „Бринета“ и друге.

На његовој гитари у Смедеревској Паланци свира Милош Аџић. Он је, иначе, наставник гитаре у Музичкој школи. Једну је купио Крушевљанин, који  није музичар, али је пожелео баш Зоранову бас гитару. Леп примерак гитаре од недавно је и у поседу једног српског политичара.

-Дошао ми је човек, купио гитару и тек кад је пошао из моје радње, открио је да ће је поклонити том политичару – прича Зоран.- Ја сам заиста мислио да купује за своју децу. Касније сам сазнао да је тај политичар веома задовољан мојом гитаром. Преко фејсбука успоставио сам контакт с јапанским музичарима који свирају на мојој гитари. Они су професионалци и први који су дошли до мојих бас гитара. Један од купаца је јапанска музичка звезда. Колико сам  сазнао наступа с многим групама као певач, чак снима и филмове.

На сајту фирме у Нигати, која продаје Зоранове гитаре, а која је основана још 1972. године минулог века, у  препоруци купцима, пише: „Оригинал бренд, Пантић, Србија“. Ту је и фотографија прве гитаре коју је испоручио купцу из Јапана. Дата је и интернет презентација о Зорану  и његовим гитарама.

А све што чини гитару, Зоранових руку  је дело, осим електронике и жица. Фарбарање, лакирање, штимовање – у његовом је опису посла. Не крије да би волео да до пензије само прави гитаре.

-Не знам како ће то ићи на даље, па успут радим и друге ствари, скоро сам завршио прозоре на Народном музеју у Смедеревској Паланци – износи  Зоран. – Прошле године урадио сам и музејска улазна врата. Све што видите у кући, моја је рукотворина. Ову собу  сам опремио  кад је син пошао у основну школу. Њему је сада  24 године, завршио је Вишу електротехничку,  смер аудио-видео технологије, ради на ТВ „Хепи“.

За Зорана се са  пуно оправдања може рећи да је уметничка душа. Оно што је направио  у својој кући, па и другде, укључујући и гитаре, одише смислом  за лепоту. Открива да је од малих ногу волео да слика. Љубав према бојама негује и данас.

-Стицајем  околности, уместо у уметничку, уписао сам се у Средњу геодетску школу у Београду – износи. – У тој школи служио сам се оловком, тушем, рапидографом…Годинама сам цртао. На Геодетском факултету радио сам по неки портрет својих  другова у оловци. Кад сам завршио студије престао сам да се тиме бавим. Претпрошле  године, некако с јесени, мајка ми се разболела, била је везана за постељу па нисам могао никуд ићи из куће, те ми се некако јавила жеља за нови сликарски почетак. Сишао сам у град, набавио четке и боје и почео да радим аквареле. После неколико урађених, увидео сам да то могу опет и после паузе од скоро 30 година. Данас, кад не радим гитаре, седам за штафелај и сликам.

С посебном љубављу чува гитару коју је прву направио. За њу каже да нема цену и да је не би продао за сво благо света. Једном приликом кад је у некој продавници у Београду куповао опрему за гитару, продавац га упитао да ли их и прави? Одговорио је потврдно на шта је продавац казао да би било добро, кад следећи пут дође, да понесе гитару да једноставно  види како изгледа.

-Имам једну у колима, могу одмах да вам је покажем – казао је Зоран. –  Донео сам је, он је мало свирао, а ту се био задесио још један човек на кога нисам обратио пажњу. „Види, какву гитару је направио“ – обратио се продавац том човеку. „Могу ли мало да пробам“ – затражио је. Био је то, како сам после сазнао, познати музичар, власник  радње. „Мајсторе, гитара је савршена“ – није крио своје задовољство. „Свиђа ми се што правите своју гитару и не копирате друге“ – додао је. Онда је упитао која ми је то гитара по реду? Збунио сам се, нисам знам шта да му кажем. „Јел то двадесета?“ – инсистирао је  на прецизном одговору. Не, господине, прва… „Е, у то не могу да поверујем, просто немогуће да је то прва а да је тако добро направљена“.

Прва Зоранова гитара била је изложена на сајму музичких инструмената у једном познатом београдском хотелу. Тада је у Београду имала наступ  позната шпанска певачица са својим бендом.

-Штанду на коме је била изложена моја гитара, пришао је онижи странац – сећа се Зоран. – С приметним интересовањем је разгледао инструмент. Упитао је мог сина колико кошта гитара? „Тата не жели да је прода, припада нашој породичној колекцији“ – одговорио му је на енглеском. Тај човек је направио круг и опет се вратио код нас. „Ја ћу доћи овде и сутра, а ти питај тату хоће ли је продати“. И заиста дошао је следећег дана, мало смо попричали, и ја сам остао при одлуци да гитара није за продају. Он, иначе, свира гитару и био  је озбиљно намерио да је купи. Али, ни тада, ни сада, та гитара није на продају.

Драгољуб Јанојлић

 

 

ИНТЕРВЈУ „БАС МАГАЗИНУ“

 

За ово што ради Зоран Пантић заинтересовали су се и неки страни медији. „Бас магазин“ – енглеско издање, који излази у Лондону, објавио  је интервју с њим. Главни уредник Џо Мекливер, кад је добио фотографије Зоранових гитара, и после краће преписке, изразио је жељу да га интервјуише. Зоран је, наравно пристао. Убрзо је мејлом добио десетак питања на која је одговорио и с неколико фотографија послао их уреднику поменутог часописа. После месец дана,    кад је већ по мало губио наду, поштом   је стигао „Бас магазин“ у коме је његов интервју био објављен на две стране.

 

ГЕОДЕТА ЗА ШТАФЕЛАЈЕМ

 

Зоран Пантић је син јединац кројачице Радмиле и металског радника Милисава. У Смедеревску Паланку су дошли 1961. године кад је „глава породице“, Милисав, добио посао у „Гоши“. Зоран је био ђак основне школе „Херој Радмила Шишковић“ након које је, пошто од оца није добио „зелено светло“ да оде у  нишку Средњу уметничку школу, завршио Средњу геодетску у  Београду, где је стекао и диплому Геодетског факултета.